Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 12

Б -X. ИСТОЧНИК

са својим женама. 1 ) То је ието потврдио сабор арлски 314. и толедски 398. У осталом наредбе' овијех и нознијих еабора свједоче, да безбрачност у западној цркви није бн.га све до 12. внјека. На тридентинском сабору (1545—1503.) утврђен је тај дисциплинарнн закон и обучен у Формулу догматичку. 2 ) П. У другу врсту каноничких сметња т. ј. у сметње ушљед пријеступа каква рачуна се јерес, симонија, убиство и тјелеени гријеси. а.) Јеретици нијесу могли у опште ступати у клир ; 3 ) но црква је ипак блажије сњима у пракси поступала, него што су правила прописнвали. То је наравно било највише у прилнкама, кад су зажелиле читаве јеретичке општине, да се врате у црквену заједницу и да се црква смилује на њпх. По правилу 7. другог васељенског сабора примала је црква јеретике натраг у православне, пошто су писмено анатемисирали сваког, који другчије учп и мисли, него што учи св. православна црква. 4 ) — о) Симонија је, кад се ко рукоположн за новац илн на препоруку свјетовне власти. По каноннма казни се са свргнућем и онај, који је рукополажен и онај, којп је рукоположење извршио. 5 ) —• в) убиство се разумије овдје нехотимично, нли убиство у несмотрености, прн самообрани или у другој којој пријекој потреби. Хотимично убиство је само по себи као злочин већ апсолутна сметња за свештенички чин.°) г) Тјелесни гријеси н неирм!) НеГе1е св. 1. стр. 168. 2 ) Аљбов стр. 100. 3 ) Ап. пр. 68. 4 ) Ср. пр. 19. I. вас. оабора. °) Ап. пр. 29. 30; халк. саб. пр. 2; тру.т. саб. ир. 22; VII. вас. пр. 3 6 ) Вас. ве .1. пр. 13. и 55 ; Григ. ниског пр. 5.

стаојан занат нс праве сметњу само у том случају, кад се судскнм путем обистини, него и тад, кад црквена власт ма на који начин дозна за те гријехе и непристојан живот, или кад их сам човјек открије. 1 ) Апостолско правпло 61. изречно забрањује прпматп у клир човјека, који је учинио прељубу, или чини блуд, или друго какво забрањено дјело. 2 ) Тужили ко кога због хрђавог дјела и заната, тад мора своју тужбу доказати, иначе се проглашује клеветчиком и одлучује од причешћа. 8 ) Али осим каноничких сметња може бити још и сметња,које је државна власг ставила. Државна власт игате, да је кандидат свсшвенства њезнног, њезин грађанин. Стран свештеннк може доћи на службу парохијалну или манастнрску, проФесорску или учитељску само с' допуштењем земаљске владе односно позваног миннстарства, а на предлог или у сиоразуму са црквеном влашЛу, којој %е бити иодручан исти свештеник.*-)

!) I. Вас. саб. пр. 9.

2 ) Ср. вел. требника пр. 186. и 187.

3 ) Нидалион у тум. ап. пр. 61. и: 8сћа§чта : СотрепсПит (Јез капопЈзсћеп Кесћ1;е8 стр. 178., ср. зхоск. правила од 1877.

4 ) За ове крајеве вриједи „Наредба" ц. и кр. зајед-

ничког министарства од 23. априла 1885. бр. 2796. земал>ској влади у Сарајеву, по којој : а) Свештеници хришћанаских

вјеросповиједи, који припадају австроугарској монархији, морају прије показати изјаву од својега епископа, да ће добити канонички одпуст, ако буду амо позвани на парохијалну дужност. Исто тако и који компетирају на друга црквена звања, која нијесу скопчана са парохијалним дужностима, или, који траже које свјетовно звање, морају претходно поднијети допуштење од епископа дијецезана, да могу отићи из диједезе. б) Страни свештеници не могу прије добити какве службе у Босни и Херцеговини без претходног допуштења земаљске владе и приволе на то заједничког

министарства.

(Наставиће се).

0 релжђији (вјери).

Релиђија је ријеч латинска (КеНо^чо) н означује свезу, а кад се она примијене за човјека, значи савез међу човјеком и Богом 1 ). У првом смислу иод ријечју релнђија обично разумијевају науку о Богу и Богу-угодном животу, а у д р уг о м саислу — в Ј е РУ У Бога Ј ] Грчки црквени отци зшотребљававаху у мјесто латинске ријечи КеН^чо грчку ријечЖСЛ^ [вјера], као што је она у истом значењу употријебл>ена у 6. гл. 7. ст. књиге: Дијела апостолских.

и са вјером сагласно поведење (начин жпвота, живљење.) Темељито изучавање релиђије особито је важно како с обзиром на дух времена, у ком има тако много различних мишљења односно релиђије, тако исто и с обзиром на важност самога предмета. Лажна релиђија пагубна је за л>удски род, пошто доста пута бива она извором ужасних и срамних дијела 5 но ирава и истинита релиђпја