Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 60

Б.-Х. ИСТОЧНИК

ЈЗ). Спољашње богопоштовање шгје такођер имало правда нравствено-релиђиознога, а обраћено бијаше само за увеселење народа, и састојало се је дијелом у срамнима, дијелом пак у окрутнима церемонијама. Свечаности, жртве, химне одговарале су историји богвва, и руководиле подражавању њнма. Један од заштитника хришћанске релиђије о достојанству незнабошких светковина говори: „На вашим годишњим састанцима не жалите туђу смрт (смрт адониса — сакривање — залазак сунца), но сваке године спремате себи утјеху, нужну о вашој собственој смрти! Биједни човјече! каквом се ти добитку радујеш, (повраћању сунца) кад сваке године о тим светковинама ти губиш своју душу". 1 ) Г). Па није било такођер ни црквених уредаба, које би служиле к релиђиозној просвјети ума и образовању срца : све је било обраћено у корист политике и жречества. Жреци би дужни били испуњавати важну и часну дужност учитеља у релкђији; они су само приређивали цеременије и клали жртве. Па ако је и било људи, који су виђели сухопарност незнабошког богослужења, то ипак иеторија ни једнога нам човјека не показује, који би се свом ревношћу ријешио био устати против таке пагубне заблуде. Међу старима, говори Рајнхард. било је заиста и великих људи, који заслужују уважење, благодарност ; такови јесу : 1). Основател.11 држава, који дадоше политичко биће грубим скитничким народима; 2). Хероји (јунаци), који сачуваше слободу својих сународника; 3). Законотворци, који помогоше народном благостању. Но сви они ограничавали су се само на своју отаџбину, а на релиђију су гледали као на посао државнн, и старали су се да својим суграђанима улију само војнички или политички дух, националну гордост и непријател»ско расположење наспрам другијех народа. И тако Грци и Римљани премда су имали основне релиђиозне појмове, но њихова релиђија била је помрачена и нагрђена тјелесним предетавама, при којпма човјек не може а да не поеумња о самодостатачност, а непорочно срце не може а да не поцрвени. Велики људи Ршп. Ма^егп. с1е еггоге рго^апагит КеН^опит.

само су исмјевали или сажалзввали народну релиђију ; но нико се није ријешио да јој помогне. Из тога је произишао онај ужасни нравствени разврат, који тако оштрим цртама описује ан. Павле у I. посланици к Римл.агоша, и при ком пријатељ рода људскога невољно уздише због слабости човјечије природе, остављене самој себи. То описивање није као неки тек само говор побожнога човјека, огорченога на нравствени разврат, него савршена истина. Јер то исто свједоче и незнабошки сиисатељи : Страбон, Тацит и Цицерон, који укратко показују то, што потанко описује Апостол: „Ми сасвим одступамо од природе." 1 ) Па да ли је и могло бпти друкчије, кад рсли!)ија није била упућена на то, да пробуди, ожпви и оснажи нравствене — у срцу положене — законе, но их је напротив примјерима богова само загушивала? Зар је могло бити друкчије, кад су боговима присвајали људске страсти, и вјеровали, да их је могуће и нужно умилостивљавати срамотним дјелима? Зар је могло бити друкчије, када је, по свједочанству Цицерона, „таква заблуда владала, да су шта впше срамотним стварима не еамо давали имена богова, но и олтаре подизали ? Ако с народне релиђије пређемо к филозофској релиђији старих народа, то и у ФилозоФа, ма да су се они својим релиђиозним појмовима узвисивали над појмовима народнима, не ћемо наћи потпуне и чисте релиђиозне системе. Ум човјечији зарана почиње себе питати о свијету и његовом почетку, о човјеку и његовом позиву (назначењу), о Богу и будућем животу, но касно и послије безбројних заблуда долази до ријешења само понеких од тијех питања. „Ја не налазим", вели Кант, „у древној филозофији ни чистог појма о Богу, као суштаству најсавршенијем, и као о наравственом виновнику (узроку) и управитељу свијета, ни основа праве нравствености, која се у Стојика јавља одвише суровом, а у Епикурејаца одвише слабом." Но главни недостатак цјелокупне древне ФилозоФије био је тај, што је њено учење било неопредијељено и нестално, па и ако се у њој сретају високе истине, то оне исто толико значе, колико и гатања и предсказпвања. У осталом ако би баш ФилозоФИЈа и представила потпуну и сталну систему релиђије, то би она *) Р1апе а паШга 1рза сНбстшг*.