Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 52

Св. 2

врл ина, и то све у тој светој и узвишеној | цијељи : како би с тврдом вјером у Бол^а исповиједаног у Триличности — жарком љубављу према Његовој светој во.ви и синовском послушношћу при вршењу светих заповиједи. и најпошље, с непоколебивом надом иа будући вјечни живот: овпј привремени земни живот, —• жпвот искушења — провели у „Страху Господњем" том „Понетку Премудрости", те као најп.деменитија Божија створења извршпди свој задатак и спремили се да у загробном вјечном животу будемо удостојени „вјенцев слави в царстви небеснем." Оваки учитељи одиста су ве.лики дар и МИ.ЛОСТ Божија не само за оно доба и оно људско поко.љење, у коме су проводи.ли дане свога светитељског живота на земљи, већ и за најпознија времена и нараштаје, увијек свјежи и узвишени примјери : како се и на који начин прославља Бог иа земљи, и како се испуњавају дужности човјека према Богу, ближњем и самом себи, свједочећи : којс је благо најбо.ве н пз које богате ризнице треба да га људство црпи — „ Б.лаго оном ко до вијека живи, имао се рашта и родити!" А узори хришћанских врлнна тако с.у многобројни ! јер, то бијаху пастнри добри који „што кажу ином и сами својим потврђују чином." Иравославна црква убиљежила је те ве.шканс у своје светитеље и посветпла нзвјесне дане у њихов спомен а у славу Бога, те у те дане молитвама и пјесмама узноси њихова дјела н врлине, предочавајући „војујућој цркви" примјер њихова хришћанског живота, ушљед кога су постали „достојни дјелател.и мзди своеја". Устима св. ап. Павла црква нас учп : „да се сјећамо учител.а наших. који су нам проповједали Слово Божије, и ллледајући какав је био свршетак живота њи-

хова, да подражавамо вјери њиховој". (Јевр. 13, 7). Кад год Србин православне вјере чује или прочита овај с-авјет св. Писма, он ће се поред највећијех учител.а и угодника Божијих, сјетпти своје дике и поноса, својег српског Учитеља и Просвјетптел.а св. Савве, тог дичног сина нашег милог народа, првог српскогархиепископа, тог најплеменитијег изданка владарског Немањиног дома, који је поникао од „оца Србије" великог Стевана Немање. Старо и младо, мушко и женско, богато и сиротно, учено и неуко, велико и мало, или једним изразом : „Све што се Србином назвлло" зна ко је био св. Савва, а већина српских спнова и шћери знају и то : куд је ишао, шта је радио, како се за свој српски народ, за своју српско православну вјеру и цркву успјешно борио нротив потајно сплетених мица српској самосталности и слободи, православној вјери и српско-народној цркви, кренувши поткочена кола српског напретка на пол>у политичком и културном, уиутивши стазом мира и лубави, да се развија народни напредак у духу православља и српске народностп. У нашем српском народу а нарочито у „Војводини св. Савве", у нашој „кршној Херцеговој земл.н, живи свјеж и чио а у пуном јеку свијетао спомен српског светител.а и учитеља, који је благословио српска по.ља и ливаде, хришћанском вјером п лубавл.у спојио српска срца у једно велпко п снажно православно срце, те је постало врстан дио ве.лике правос.лавне цркве, тијем утврдио н црквом посветио овај основ јединства и цјелине српског народа и српских зема.ва, штоно га положи његов велики роднтел. Стеван | Немања, доцније прозвани св. Симеон I Мироточац.