Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 152

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 II б

Исуе Христос као глава цркве, који се невидимо и сада посред нас находи. Хоће ли пак своју жалост да изрази због празне цркве и то може а да евоју личност не истиче. Кад се св. црква пе похађа, онда изгледа као остављена мати, на коју су њена дјеца заборавила, али она тужећп за дјецом својом ипак бригу води о њима те се нада на сигурно, да ће јој се драга дјеца опет у објатија њена повратити. Ето таким и тима подобним мислима и ријечима може свештеник давати одушке својсј радости или жалости, а не истицати своју личност, те тиме правпти од цркве приватну радњу, од себе трговца а од народа своје муштеријс. Још имамо да проговорпмо о томе, кад у ријетко или у често —• ваља проповједи држати. Господнаш Исус Христос, од кад сс појавио као учител. народни, није никад бирао времена за проповједање, — те је својим радом, животом и смрћу основао своју цркву, која се састојала из народа, и којој је он сам глава био. Куд је он год ишао за вријеме његовог одања по земљи, свукуд га је народ пратио, и он га је поучавао. Но кад се послије њега хришћанство разширило по цијелом свјету, те поједина мјеста добише сталне проповједнике, то се отпочеше одабирати мјеста на којпма ће се стално проповједати^ те се на тим мјестнма народ скупљаше, да се Богу помоли, а и да чује вјерску поуку. У току дужег времена на таким мјестима отпочеше се дизати величанствене зграде као храмови Божији, те се у тнм зградама народ Богу мољаше н вјерске поуке слушаше. Пошто се дакле у те зграде отпоче скупљати црква Христова, то народ назва саме зграде црквама. — Пошто се дакле зна, да је Бог свуда и на сваком мјесту, те да се човјек не само у цркви, него и код своје куће, и на путу, и на суву, и на води Богу молити може, то вјероватнпје изгледа, да су се прве црквене зграде отпочеле подизатп најпрпје у тој намјери, да се ту за стално проповједа Слово Божије, па уз то тек да се н молитва свршава, јер се човјек Богу молити може и сам, а и изван цркве, а вјерскч учитеље и поуке не може имати свађе п на' сваком мјесту, него се те по црквама врше- -- те по томе ннкад, кад се год народ на богомољу скупља, н е т р е б а д а б у д е б е з в ј е р с к е п о у к е.

Народ у Босни и Херцеговинн јако је на ниском ступњу вјерског изображења, тако, да је врло мали броЈ онпх, којп би зналн ма какову молнтву, највећи дио не зна ни „Оченаша" а може се наћи доста их. којп се нп прекрстити не знају. Али и ако је овако, ипак се не може казати да народ није побожан — п ако на особит начин. Своје модитве, којнма се он уредно јутром и вечером служи, сам је саставио, те их и пренаша с оца на сина и т. д. па, не знајућн правих молитава, не познаје нн основних начела христијанске науке. Његове молитве најприје се баве његовим тјелесник потребама, па тек ће овдје-ондје поменути штогод, што би му се и душе тицало. Ово јасно доказује, да је народ наш побожан, али — на своју руку. Немајући вјерске поуке он се сам помагао онако, како је могао, исто онако, као што је знао у народним пјесмама сачувати спомен на свјетлија времена у својој прошлости. Па народ наш осјећа, да он није научен у вјери, па зато са великом пажњом и преданошћу слуша поуке у цркви; па због тога ако би игдје проповјед нужна била, то је у овом народу најнужнија, и дакле не само због тога што је заиста потребна. него и зато што ју и народ с великим нестрплењем очекује. Као што смо већ поменули, до сад је на овом пољу у Босни и Херцеговини врло мало или скоро рећи нимало рађено, па народ долазећи цркви у прошлим тешким временима, предавао се једино молитви, да би у њој нашао утјехе за муке, које је трциО, и да се поткрепи надом, на боља времена. Данас пак не осјећајући више оних мука, које га прије притискиваху, не тражи више у заједничкој молитви у цркви оно, што је прије тражио, те своје дневне молитве обавља код куће, те због тога нам и цркве недјељом и празником све празније бивају. А и шта га привлачи цркви, кад се и код куће Богу молити може? Управо рећи, ништа. Ред, по којем се црквена служба обавља, обичан му је ; језик, на коме се служба обавља, неразумљив му је; појање у цркви нескладно је, нпшта дакле нема, да га црква привлачи, осим једино — Богу се молити, а то може и код куће, па му зато није потребно, кадкад 2—3 сата ићи цркви, да се тамо Богу моли, и то тим мање, што ће у цркви у себи очитати 2—3 пута оне исте молитве, које и код куће чита,