Dabro-bosanski Istočnik

Св. 4 и 5

Е.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 167

Нешто о крсним славама и имендану.

Србине брате! Ти добро знаш још од давних времена. да: „ко слави крсно име, да му и помаже:" Тако је брате. То цијени, то држи, то поштуј; јер су нам тако и наши претци радили. — Да не почнемо из даљег времена. него, да узмемо примјер, од мученика Лазара, негдањег српског цара, а садањег светитеља. Већ ти је брате познато из српских гусала, из српске пјесме, како је Лазо, цијенио крсну славу, па је и прослављао. Славио је јот онда, још у оно вријеме, још у они час, који је т. ј. сјутра дан, на „Видов дан" закуцао Србину и који му ]е жалостиво куцао толико вјекова, па је ипак угодник божији храбри Лазо, позвао своју господу, да и посл.едњи пут за земног живота, ода част своме заштитнику пророку Амосу. — Он прослави крену славу, у очи онога дана, кад ће му се т. ј. на „Видов дпн" окупати у крви храбри борци за слободу златну и за крст часни. У очи онога дана, када ће нестати српских соколова — див-јунака и лавова! У очи онога дана, од кад нам оста спомен, од кад нам предадоше и замолише нас падши на Косову, да пригрлимо слогу, па да с' њом ударимо кад било, на петвјековног тирјаннна, да му вратимо жао за срамоту ! . . . Србине брате ! Сјети се старине, па заплачи. Сјети се оног сјаја, оне величине, оне славе, па ти је доста! Али се ублажи. Ђе су ти гусле, ђе ти је пјесма? Ђе ти је крсна слава ? Загуди, запјевај, слави свеца заштитника ; јер ако изгинуше наши храбри претци тјелесно, али осташе живи духовно ! Та кад видиш слијепца, ђе пјева уз гусле о српским јунацима, та чини ти се, да свакога већ видиш; чини ти се већ и тјелесно да су живи; чини ти се, да су покрај тебе посједали. Ето шта нас одржа, ето шта нас држи, ето што ће нас одржати. Но, можда ћеш рећи брате Србипе: јест, да, тако је ти пискарало ! Знам ја, за што ти шараш по артији. Колико вас је, који нае учите, да цијенимо, да поштујемо, да држимо наше старо; а овамо, ви сте први, који ће те се одрећи свега старога-српскога : српских гусала, српске пјесме и српског имена. Па с' тога не ћу да те слушам, не могу, боли ме срце; кад говориш о ономе што и сам не поштујеш, па носп се, не требаш нам, — кад си таки.

Та ми нисмо ни прије били научени, па нам ево оста и сад након толпко вјекова вјера православна и лијепа српска народност. Истина, јане презирем науку, нијесумијени претци презиралп ; јер од свагда, — а особито сад: Наука свијетом влада. Али наука права! А ти шта радиш ? Надро си се превише љеба, па мислиш, не ћеш нпгда огладњети; те с' тога ваљда не поштујеш своје, него су ти мидпје туђе свирке, туђа пјесма ; а још што је горе, мјесто крсне славе, а ти — а, и многи, славпте некакве имендане. Зар ја то србиново ? Та то су другп народп примили, а наша је само крсна слава. По томе се разликујемо од других, те други, ако нас и презиру не могу нам ништа, јер „правда н; гине." Дакле, ја ти мој пискарало, ако знам и читати не ћу да ти чптам твоје чланке, а камо ли, да ти их поштујем, јер како ћу, кад си сам противан томе. Кад сам себи противуречига. Истина не ваља ни туђе празирати. али како је кад ти н своје презиреш ? Заиста врло жалосно. врло срамотно, врло не ваљало. Дакле, је ли тако ? Ајде ми кажи ? — Потпуно имаш право Србине брате, та колико их је што воле ухватити туђу игру: полка франце, полка мазур и што ти не знам, а кад виде српску игру, спрдају се вичући: види будалаша, види незналице видп Колико их је па. воле пјевати и циганске пјесме, а своје презиру! Колико их је, кад виде каква, што удара уз гусле, те веле: внди удара уз коњскн реп, а не зна, да су га оне одржале те живи! . . . Али мој драги брате Србине н читаоче овијех редака имам, да ти са болом искажем још неколике ријечи. Послушај ме не ће ти бити с горег. Јер : „добро је свашта знати, алн није творити." Казаћу ти што је у ствари, а можда и сам знаш ; можда сп и ти члан онпјех, који поштују имендан. Али рећи ћеш : па што је ? Та и паметнији од мене славе имендан. Та да није добро не би ни онп славили. Тако је!