Dabro-bosanski Istočnik

Св. 4 II 5

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Ево сада неумитна смрт отрже га у његовој 75. години али при доста доброј снази из наручја његове супруге, синова му и кћери. Једном ријечи старина прото био је добар и реван пастир повјереног му стада, вјерни супруг уцвијељене му супруге п добри отац ожалошћене му дјеце. Само његови се могу тјешити, што је он све своје вријеме живљења у ријетко виђеном понашању провео а живот свој окончао окружен својима милима, и последњу рпјеч из готово мртвих уста изрекао, као савјет старачки на корист ологе п љубави међусобне народне. Блаженопочивши је старина кроз вријеме свога земнога живота многе патње од непријател.а народних претрпио, и ко би побр .ЈЈао све његове патње и муке за владе отоманске ? Између вас нмаде доста који знају како се је морало између осталих мука н патња народнпх бегу плаћати за кључ, (исти бег је и сада жив, јер је црква на његовој земљи) да исти дадне ; да се црква отвори, па је и то трпел.иво сносио, надајући се у бол.у будућност, алн опет је народ бол.е цркву посјећавао п није никад духом својим клонуо. Дакле ко је други него свештеници, они који школе нн видили нису, они који су нам очували нашу свету нравославну вјеру н милу нам српску народноет нашу, за које је многе иатње па и мученичку смрт, многи српски свештеник претрпио а неки су заиста свој дух на коцу испуетнли, не хтједнувши се одрећи тих нам најдрагоцјенијех аманета праотаческих. Јест, кажем, да ни најбурнија времена страдања и најгоре патње нису могла тај аманет уништити ; но овдје се запнтати можемо како је данас? Данас је баш напротив, кад пмамо потпуну слободу религије под управом Њ. ц. к. А. Величанства видимо, да неки попушћају у том, губе ону ватрену л.убав, коју су нашн преци сирам цркве вјере п народностп имали,

пак слабо и цркву похађају, не мислећи на ону изреку „земља јеси в земљу отидеши" као што видимо овђе лежећега старца. Опет кажем они свештеници, они самоуци, који су се по гудурама и пустињама завлачили и крили од нечовјечних руку, гдје су топле молитве свемогућему Господу узносили и бескрвну жртву Христу Сггаситељу приносили за спасење народа свога, су чим су православну вјеру и народност српску одржалп, иоучавајући народ слози н л.убави међусобној, као што је и овај старина, кога ево у вјечитој кућп видимо, која никог мниопћи не ће, чннио, своје парохијане поучавајући и предводећи нх својим добрим примјером, са чега му се може она света изрека рећп : „таков нам подобаше бити пастир". Овом тужном пригодом обраћам се вами 40 годншњим парохијанима његовпм, и кажем вам, да ћете се наспрам усопшег вам бнвшег пастпра и оца духовног најблагодарнији показати п најљепшу му посл.едњу пошту одатн, ако оне његове лијепе и поучне савјете у срцу свом задржите и у слози и л.убави међуеобној поживите, чувајући и у срцу гајећи свету прађедовску вјеру нашу и милу нам народност српску. Она уста из којих су ријечи и савјетн очински, као мелем благи излазиле, за навјек су замукла, али се опет ожалошћени требају тјешнти и кажем: тјешите се, јер ћемо сви тамо, пошто нема никога, да се од смрти уклонити може : земља јсеи в земл>у отидешп. Оставнмо се раздора н евађе, јер ћемо сви пред нсумитног Судију Бога, „цар илн војин, богат или убог, праведник или грјешник", изаћи и строго за своја невал.ала дјела Одговарати, а за добра иак лијепу и вјечну награду примитн. Покојнику сада рецимо од срца наших: Бог ти грјехове опроетио а твој неумрли дух у вјечно блаженсгво примио. Амнн.

Старине Слава која се чита при крсним именима од свештеника, или ако нема свештеника, од домаћина или од кога му драго (тежака), и то напамет. Ва славу иже ва троици елавимому I прелшогије модби, моленије иресвјатије једииому истииому Госноду Богу и Сиасу ј славније владичице наше Богородице и иашему Исусу Христу; ва славу н ва ирисно дјеви Марпје.