Dabro-bosanski Istočnik

Св. 6

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 249

Шта овначава жито (кољиво) парастосу, слави (крсиом Обичај, који постоји у гтравославној хришћанској цркви, да се при погребу, парастосу, слави (крсном ммену) и задушпицама носи у цркву кувано жито. пма свог лије пог. великог и дубоког значења ; има смисао и карактер догматски. који је основан на рнјечима Господа Исуса Христа: Ћ 3аиста, заиста вам кажсм, ако зрто Ћшенично иаднувши на земљу неумре, онда једно устане ; ако ли умре, много рода роди(Јов. 12, 24); ина рјечима светог апостола ТГавла : Али Ш рсЛи ко: „ Како Ис усташн мртви ? и у каквом Ие тијелу доМи ? уЈзезумниче! ти што сијеш неНе оживити, ако не умре". Г И што сијеш не сијеш тијело које Нс бити, него голо зрно, било шенично или друго како и „ .1 !><)<■ му даје тнјело како хоНе, и сваком ејемену својс тијело." „Нијс свако тијело једно тијело, него је Аруго тцјело човјечије, а друго скотско, а друго рибље, а друго пшичије и . Г И имају тијела земал,ска, н тијсла нсбсска; али је Друга слава мсбескима, а Јруга земаљскима и . „Друга ]е слава сунцу, а друга слчва мјесецу, и друга слава звјездама, јер се звјезда од звјездс разликује у слави и . „Тако и васкрсењс мртвих: сије се за расиадлмвост, а устаје за нераспадљивост". г Сије се у срамоти, а устаје у слави: сије сс у слабости, а устаје у сили и . „Сије ее тијело тјелесио, а устаје тијело духовно и . г Има тџјело тјелесна н има тијело духовно и . (I. Кор. XV. 35—44). Дакле, из овога види се, дажито служи као символ васкрсења наших тјелеса — тјелеса „усопших". Јер, апостол Павле, желећп показати коринтским хришћанима: „како ће устати мртви ? и _у каквом ће тијелу доћи?" (I. Кор. 15, 85.', узима за примјер шеничпо зрно посијано у земљу, које на може да израсте, док у земљи

које сс спрема прп погребу, пмепу) и задушиица ма У претходно не иструне. 1 ) Дакле у земл,у када бацимо само голо зрно, „Бог му даје тнјело како Он хоће" (I. Кор. 15, 38). II као што зрно, које ми поснјемо иструнув у земл.и т. ј. по ново пзрасте (васкрсне) и развије се у другој новој Форми, — тако ћс псто бити и са нашим тијелесима, — тијелесима — „усопших", кад буде опште васкрсење мртвих. То је значај жита иа основу Светог Писма — ријечи Псуса Христа п апостола Павла. 0 тога тај лијепи и узвишени символ — символ васкрсења — „жито", треба чувати, објаснившн му још и тај прави — на основу Св. Писма догматеки значај. Ну, поред тога, „жито", које се спрема н доноси у цркву зове се још код нашег народа: „кољнво" пли „кољево". Да видимо сад, од куда му је тај назнв ? Назпв „жнта" још и „кољиво" или „кољево", у нашем народу датира се из старог мнобожачког доба, кад су на жртвеник приносили за клање својим боговима разне животиње. Па, кад је се доцније почело ширити хришћанство II кад је се из многобоштва почело прелазитн у Христову вјеру (ми Срби били смо многобошци до VII. вјека), бнло је примање вјере и под условом т. ј. примали су хришћанску вјер\, — покрштавали су се; али, да ипак могу прнноснти жртве својим идолима —■ боговима. Па просто за то, што је се жито приносило такође на жртвеник — Богу, добпло је од речи клатп (жртве) свај назив „кољиво" или „кољево". Но, сем та два поменуга назива, има и још један назив, који се ређе чујс у нашем народу, а то је назив „Панлија". Ов.иј назив долази од грчке ријечи „пан" — све и „агиос" свето, н значи нешто што је свето (пресвето) ; а то за то, што је символ онога, што је заиста свето јер је символ васкрсења мртвих". Да је „жито" заиста символ васврсења мртвих н тијела оног, за чиј се погреб нлн ') Исус Христое нроповиједајући и учећи л>уде евојој божанекој и узвишеној науци, свагда је своја ноучења иерсоштФикцирао у стварне конкретне нредмете: а то је чинио за то, да би га народ боље и лакше у проиовједи разумјети могао. Стога сва Л>егова наука и оличена је само у нричама (Хрпстовим).