Dabro-bosanski Istočnik

Стр, 342

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 9 и 10

чешће засјеченим странама. На истој трапези нема иикакова натписа, а садањи антиминс од новијег је времена, те се према томе не зна, кад је она постављена и освећена. Првашњег древног антиминса нема, а занимљиво је зиати како је овај садашњи у цркву доспјео. На истоме антзминсу изме1;у осталога отштампано је доље црквено-сдовенским словима и језиком, да је исти антиминс: . . . „Р^код-кисткен же и влагослокж Пре «јсфжнић1л »ћ гдиио/ик оцшк курк ЛнтонЈетк, < илтјк > БожЈк> прлвослакнк1Л1к Лр\Јепнскопо /Ик н Житрополито/ик Оочавскнлш," а у нижој, истим сдовима, но румуњским језиком штампаној припомени, стоји још израз: . . . „Жптрополнтк ОоП-Т чдкскји и ксеА ЛТолдакш. (V) соткоренЈА лшрл ггт 30, (V) Ржткл же Хкл №. — На другој страни тога антиминса, написала је вјешта рука лијепијем црквеним сдовнма, као да су штампана, сљедеће ријечи: Он антилшск прнложн Хрт8 рлкк ерол10ма\ Грнгорие Доколацк ка церкокк горашкб ка \'рал»к стлго велнко Л18ченнка Георгиа, на нел»же сакршуетк ста вожствена летбргиа СО сего летл на 1785 года. На истоме антиминсу нема потписа митроиодитова, нити је пак наведено, кому се храму тај антиминс за службу даје, — чудна околност, према којој изгдеда, да су у првашњијем, по православну цркву тешкијем временима, поједини епископи нужде ради издавали појединпм лицима разне освећене антиминсе, без ознаке храма, да се по потреби послуже њима у онијем епархијама у којима се до њих доћи не могаше — дочим је дал»у ознаку одредио сам даровател.. Грдна је хнтета, што је нестадо старог антиминса од прије год. 1875. и њиме је изгубљен једап важан придог хисторије цркве херцегове, а куд га је нестадо и кад то нико незна, — можда је истрошен, а можда и у коме кобном часу уни-

штен. Мучно је одредити, што је навело побожног монаха манастира Довоље (развалине су му у Колашину, код ријеке Таре, у турској граници) да изврши поменути дар горашкој цркви — но свакако, његов узвигнени чин, пропраћен свјесним схваћањем значаја херцегове цркве, даје му права, да буде назван великијем приложником исте цркве, која је можда више година прије тога, бида лишена потпуног богослужења. 3. Дћфу особите знаменитости херцегове цркве, може да се уброји старински натпис, који се налазн урезан у камену, који, како је већ прије сиоменуто, данас служи као допрозорник на прозору код пјевнице. Т>е је тај камен прије бно и одакле је узет, то се не зна, — но судећи по облику, садржају и ситним словима, могдо би се пагађати, да је то био вид какове спомен-пдоче, која је била иди ђо у зиду, или у калуђерској трапезарији, су поједина лица хтјела, да у студеном камену овјековјече спомен имену своме, завјету свога срца и религиозном чувству. И тај запис, као и други већ споменути и још они, што су ншчезли, потпуно служе у потврду окодностн, да је херцегова црква у старом и кашњем добу, бнла јака привлачна снага, јаким умовима ипобожнијем душама онога краја. Натпис је урезан у тврдом четвороугластом камену у облику дирека, а камен је прије урезивања сдова био углађен, као површина најглађег леда. Сдова су поситнија, те их је повише стајало скупа у мање црта, скоро још већма, него ли је то учињено у херцеговом натпису. Исти, веома занимљиви натпис, састављен од лијепих старо-српских сдова, а рађен вјештом руком, гдаси овако: -ј- се. пнсл Клснлие. Ивлновнкк. вратие. ттгт тако гледк гдк. иже. шставитк. (У)ца н лмтер.