Danas

Jovan Nikolić, Male noćne pesme

' (Cikne rjatime đilja), Društvoo Vojvodna, Novi Sad

Jezik nema kosti

“Ponekad ushićen kao zemljotres Shvatam da postojim I eto, upravo tu vest Pokušavam da prenesem stihovima svojim”, kaže Jovan Nikolić u “Vesti”, pesmi-posveti uvodeći nas u svoju šestu, nedavno objavljenu knjigu poezije. Na osnovu te “Vesti” slobodni smo da zaključimo - u nekom međuvremenu, koje nas čitaoce i Nikolića deli od pretposlednje zbirke pesama “Telo i okolina”, oblikovala se jasna pesnikova težnja da nam se obrati direktno, direktnije nego inače. Pitanjem, na primer, u pesmi koja se zove “A?”: “To s?o ćbvek jedno misli u nutrini a drugo izgovori, jer jezik nema kosti Zar odnose među Ijudima ne čini prilično neregulamim, Bcže me oprosti..." U Malim noćnim pesmama Jovan Nikolić, skita naokolo. Na tom putu dogode mu se mnoge značajne stvari i mnogi dvosmisleni utisci. A desi se i to da na primer metaforom “Generacija” sam sebe ogovara: “Moja generacija šeta četrdeset leta, Kalenić, kafić, tablić i pivce. Džepovi puni tableta za pritisak, srce i živce” Stihovi mogu da odvedu i do jednog važnog “Mesta” sa kojeg nas Nikolić izveštava: “Skrovita puna sete postoje mesta neka na koja nikad ne dospe čovek za svoga veka Raskršća pusta i tiha kraj dmma dokone strine skrštenih ruku zevnu i broje limuzine...” Tokom svakog metaforičnog lutanja, ukazuju nam stihovi “Malih noćnih pesama”, postoji bol, ono zbog čega svet oko sebe (zaključujemo) teško možemo podneti olako. “Pitam, ne svađam se”, kaže Nikolić govoreći o bolu - trave, noge, reke, i gradacijom pre znaka pitanje stiže do bola duše i umora od života. Od predmeta ka duši, i nazad, do spoljnih utisaka - pastoralnih kadrova i dalje do novog pitanja: “... Kad nam se život u ništa zgusne Čije će ime izreći usneV’ “MaLe noćne pesme" daju i poneki odgovor. Redmo na pitanje koje “Pesrdk”: “Mator dečak sele Koji uspmvne dehele Koji kose tanke Prepisuje iz Bcžije čitanke... ” Nikolićevi stihovi, zapravo smišljene zagonetke o naizgled jednostavnim stvarima, zakamufllrane u stihove, imaju svoju geografiju. Kreću se u luku - od onog što je spolja, na nekim mestima, u nekim “Pastoralriim kadrovima”, i “Sltkama iz detinjstva”, do onog što sve te stvari konačno poklapa - do Ijubavi i teskobe. Valjda zbog toga što nam je Ijudska hemija takva, rekli bismo u virtuelnom dijalogu s pesnikom, koji nam veštinom reči i dubokim osećanjem dobronamerne ironije na to ukazuje - mi se stalno saplićemo o teškoće. I nije nam lako. Za utehu, pesnik nam dvosmisleno, na poslednjoj strani svoje nove knjige kaže; “A kome je lako”..

Male noćne pesme Jovana Nikolića, objavljene su u izdanju Društva Vojvodine za jezik i književnost Roma (Novi Sad). Izdanje je dvojezično, na srpskom i na romskom jeziku. Stihove je na romski preveo Trifun Dimić. (¥*&) Vjarmasa vazdino sar phiLvjako izdrape Pindžarav kaj sem džudo Thaj eke, godoja vjasta Kamav te ulavav mungrre stihonenca

S. Čosić

Brazilski igrač Rodrigo S. de Carvalho u Beogradu Doživljaj od petnaest minuta

Rodrigo S. de Carvalho od svoje dvanaeste godine radi u amaterskim pozorišnim trupama u Rio de Žaneiru, a kasnije se posvećuje istraživanju tradicionalnog jezika pokreta i novog senzibiliteta, kroz studije klasičnog i modernog baleta. Tri godine usavršavao se u nacionalnoj baletskoj školi na Kubi, dve godine školovao u Parizu i izučavao najrazličitije igračke tehnike u Njujorku. Snažan, ekspresivan pokret postaje izazov njegovog života i sa devetnaest godina počinje sa profesionalnim angažmanom u “The Actors and Dancers of Rio de Janeiro”. U Parizu radi sopstvene koreografije, a kao član “Chan and Dancers” (Njujork) i “Silesian Dance theatre”( Bitom, Poljska) gostuje po celoj Evropi i Americi. Učestvovao je na mnogim međunarodnim festivalima i radionicama.

Koreografijom “Tri trenutka” izvedenom u bioskopu Rex predstavio se beogradskoj publici. Ona se sastoji iz tri fragmenta, nastalih na različitim mestima, kroz istraživanje više tehnika. Prvi deo je njegova poslednja koreografija nastala u Poljskoj, a premijerno je izvedena u Beogradu. Drugi deo je fragment dueta izvedenog u Brazilu i urađen je u duhu buto plesa. Treći deo je nastao u Njujorku i izveden je u pozorištu “Dixon Place”, takođe kao duet. Tokom svog boravka u Beogradu Rodrigo S. de Carvalho će održati radionice pod nazivom “Body and Space” (Telo i prostor) od 13. do 17. jula u Cinema Rexu. Radionice će biti otvorene kako za profesionalne glumce i igrače tako i za sve zainteresovane za savremene tckove u teatru.

Samo jedan trenutak u životu, beznačajan, neuhvatljiv i na prvi pogled nevidljiv može da bude inspiracija za koreografiju i pokret. Još kad je on stilski i tehnički definisan i uobličen, kao što je to slučaj kod Rodriga S. de Carvalha, onda i “gibanje” tela može da stvori ekspresivnu sliku koja gledaocu daje slobodu da zamišlja i preživljava zajedno sa autorom. Sva “tri trenutka” povezuje bolan izraz lica na igraču, bez obzira da li je telo široko u skoku ili skupljeno i povijeno, I onda kada je publika počela da preživljava sa autorom i čezne za "katarzom”, “trenutak” se završio. Izašli smo razočarani jer je solo izvođenje trajalo samo petnaest minuta. Činilo se da je za sve kriv fudbal. I učešće Brazila u finalu svetskog prvenstva.

Maja Ristić

Veljko Popović

Kvadart, šesto broj Šta će biti s kućom?!

Nakon više od godinu dana zakašnjenja iz štampe je izašao najnoviji, šesti broj Kvadarta, ćasopisa za dizajn i umetnost XX veka. Dobar deo najnovijeg Kvadarta posvećen je, na sebi svojstven način, građanskim i studentskim protestima i ogromnoj građanskoj energiji koja ih je pokretak Zbog toga, ceo broj odiše optimizmom koji je vladao ovom zemljom u vreme kada je pripreman za štampu. Jedna od odlflca novog broja koja će čitaocima prva pasti u oči, tim pre što je do sada neviđena, su naslovi tekstova, svi preuzeti iz drugog medija. Svald tekst, naime, nosi ime sačinjeno od neke već legendame rečenice iz pozorišnih i filmskih dela Dušana Kovačevića. Tako, u najnvijem Kvadartu mcžete pročitati “Šta će biti s kućora”, tekst posvećen novoj arhitekturi Beograda, zatim To ne ide sad, to ide posle” u kome se na duhovit, pomalo crnohumorski način svojstven našoj sumornoj viziji budućnosti predstavljeni srbijanski plakati za 2004. Godinu. Tu su i tekstovi “Pantelija je umro; Ajde” u kome Velja Ilić koristeći poznate reči političke svakodnevnice osvrće na promenu svesti koja je započeta zimskim protestima i “Daj pet karata, da vidiš ko je sirotinja” u kome Nenad Ristić obrađuje fenomen vizit kartiitd. Pod naslovom “Javi Đuri da blokira aerodrom” Milan Vračarić govori o svojevrsoj prepiski koju je izazvala najavljena, pa otkazana, pa ponovo najavljena prošlogodišnja poseta Dejvida Karsona, jednog od najvećih grafičkih dizajnera našeg vremena Beogradu. "Rasprava” je vođena po zidovima Beograoa plakatima: “Karson u Beogradu”, “Karson nije došao”, “On sigumo dolazi, Dejvid Karson, najveća zvezda grafičkog dizajna nije došao, sada sigurao možda dolazi” i "Dejvid Karson u Beogradu ipak poster je posvećen cilju zajebavanja javnog mjenja”. Radomir Vuković, tvorac Kvadarta, u tekstu “Siromašna padobranska škola”. osvmuo se na katastrofalni nivo vizuelne identLGkadje naše zemlje, ili našili zemalja. Kratko se osvrnuvši na stanje u bivšim jugo-republikama, Vuković u tekstu na-

glašava da smo “insistirajud na kontinmtetu izgubiE identitet. Hementi vizuelnog standarda kojima Jugoslavija promoviše svoju dižavnost su slika neusaglašenosti Onog i Ovog vrernena”, piše Vuković, posebno obrađujući sve elemente po kojiraa se jedna država može vizuelno prepoznati - zastavu, grb, novčanice, poštanske marke, vojne oznake, svoje ime i slova od kojih je ime sačinjeno. U tekstu “Šta uradi od zimskog kaputa”, Vuković, pišud o modnoj konfekciji Biljane Bukorović u kojoj preovlađuje crvena boja, odgovaia na svojevrsno svojatanje boja, posebno srvene boje, od strane političara i vlasti. “Sve boje su naše, posebno crvena”, poručuje Vuković. Do ovolikog zakašnjenja došlo je prvenstveno iz finansijskih razloga. Međutim, kada se ima u vidu sudbina ostalih domaćih časopisa koji se bave sličnom tematikom, kao i kvaiitet papira, štampe i naravno vizuelnogidentiteta Kvadarta, prosečni čitalac ne može da ne bude zadovoljan što pvako kvalitetan časopis uopšte postoji na našem tržištu. ,

Danas/19

Utorak, 14. jul 1998,