Danas

nastavak sa strane 9

Slovenci su hteli napolje, Milošević je to podržavao, a protiv Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i Ante Markovića bila je i Hrvatska. Talas šovinizma verovatno je uticao na to da su opozicione stranke procenile da se braneći ozbiljno čak i Ijudska prava Albanaca na Kosovu gube izbori. Za razliku od Albanaca u Crnoj Gori, u tome su im išli na ruku i kosovski AT banci koji nisu bili spremni, čak i oni najliberalniji (izuzeci se izuzimaju) da se na javnoj sceni pojave sa nekim opozicionim liderom iz Srbije. Imali su za to i jak razlog - represiju režima na Kosovu, ali i_sećanje na reči Vojislava Šešelja, početkom 90-tih, da se opozicija u svemu razlikuje od režima, osim u prilazu kosovskom pitanju. Albansko stanovništvo je odbilo izlazak na izbore, a Ibrahim Rugova je napravio paralelni sistem i državu, što je Milošević tolerisao vodeći rat u Bosni. Da li su sve ovo olakšavajuće okolnosti za opoziciju koja je odista svojim ponašanjem sve više ličila na ono kako ih je Šešelj u ranim opozicionim danima opisao? Odgovor bi mogao da bude - potvrdan. Iz prostog razloga što se verovalo da se, boreći se za sveobuhvatnu demokratiju u Srbiji, bori i za sva prava Albanaca na Kosovu. Konačno, kosovski Albanci, baš kao ni vojvođanski Mađari nisu težili ni iseljavanju ni otcepljenju kad je u Albaniji bio Enver Hodža, a u Mađarskoj Janoš Kadar. Očekivana demokratija, međutim, nikad nije stigla. Čak su i Srbi počeli da se iseljavaju, izbeglice posebno bežeći u „treće zemlje“, a opozicione stranke su se, neke više, neke manje počele da približavaju - „nacionalnoj opciji", u nadi da će dobiti više mesta u parlamentu. Bojkotom poslednjih izbora, većina se čak sama stavila na marginu političkog života i uticaja. Sve to zajedno danas je svojevrsno svedočenje da su sve strane na političkoj sceni, uključujući i Rugovu, potcenile ne samo velikog manipulatora kakav je Slobodan Milošević, već i spremnost da se oružjem i ratom pokuša da izbori za ciljeve koje je postavio. Kad se tome doda i stalna razjedinjenost opozicije onda se s pravom može rećci da su zapravo Miloševiću pomagali. Neukošću, sujetom ili politikanstvom, svejedno. Rat se praktično iz Bosne preselio na jug Srbije i Janko je stvarno kasno stigao na Kosovo. Baš kao i saznanje međunarodne zajednice da se tamo, bez obzira na uzročnika, nalaze pod oružjem i nemilice bore dve strane, a da mrtve gotovo više i ne prebrojavaju.

Enigma Kosovo Ključ drži Beograd

Piše:.

Za svaku, pa i političku pogodbu, kako je Ronald Regan na vrhuncu američke vojne snage podučavao Sovjete [„tango se igra udvoje"), potrebna je spremnost obe strane na ustupke. Svaka mora nešto da uloži da bi posao mogao da se utanači. Izgleda prosto, zar ne? I jeste, ako su akteri u političkoj pogodbi, za razliku, recimo, od braka iz Ijubavi, bar približno jednaki u realnoj snazi. Ako to nije slučaj, podrazumeva se da slabiji mora više da uloži, što znači da „sklapanju posla“ prethodi procena da partner kome se isporučuju nova potraživanja nema izbora. Tako je, posle spolja iznuđenog prekida „prljavog rata“, s Ričardom Holbrukom u ulozi umiljato nemilosrdnog posrednika, isprojektovana i ukomponovana nova, „dejtonski" celovita Bosna. Sada se, na sličan način, traži izlaz iz kosovskog ćorsokaka. Od beogradske vlasti se očekuje prihvatanje ~realne“ autonomije za Albance a od njih (i od njima naklonjenih spoljnih sila, iako i njih iri-

tira prgava samouverenost naoružanih ekstremista) da ne dovode u pitanje teritorijalni integritet Srbije i Jugoslavije. U zamenu za takvu autonomiju, po nacrtu koji uključuje i autonomnu policijsku službu, Albanci bi morali dići ruke od svog dvojnog cilja kome kao da je sve više sklona njihova politička većina: da silom oružja „verifikuju" svoju etničku dominaciju na Kosovu i utemelje sopstvenu, kosovsku ili čak širu, svealbansku nezavisnu državu. Kako stvari trenutno stoje, jedino bi sile jače od Srbije i Jugoslavije mogle u tome da ih osujete ako i one ne zakasne obigravajući oko kosovske vatre kao mačke oko vrele kaše. U korist vlastite štete

Sa svoje strane, beogradska koalcija „narodnog jedinstva", a s njom i cela Srbija, morala bi, najzad, da otvori oba oka pred posledicama svojih „nebeskih" snoviđenja o isključivo srpskim

pravima i svetinjama na Kosovu i oko njega. Radeći stvarne ih pretpostavljene nepravde prema sve malobrojnijem srpskom življu na Kosovu, ona je tokom više od jedne decenije iz sve snage radila u korist vlastite štete: na talasu osvetnički usmerene nacionalne euforije, brutalno je odbijala od Srbije i najtolerantnije, čak projugoslovenski usmerene albanske ~kosovare“. Isturajući i u Srbiji nacionalno, velikosrpsko okupljanje ispred obećane demokratske reforme, Beograd je pokušavao da po svaku cenu isti prioritet nametne i na Kosovu. Na nesreću cele Srbije i svih Srba, pa i kosovskih Albanaca, bio je ..katastrofalno uspešanh Übrzana albanska homogenizacija u stopu je pratila srpsku; epidemija zle volje, straha, pa i mržnje, rastakala je krhke temelje kosovskog zajedništva gurajući oba naroda u pakao oružanog nasilja. Sve dok đavo nije došao po svoje. Sada, pod žestinom bumeranga, Miloševićev beogradski vrh kao da i sam počinje da shvata da cena vlastoljublja

bez granica postaje nepodnošljiva. I golim oko se vidi da se Srbija jedva drži na nogama pod teretom višegodišnjeg privrednog, političkog i moralnog obezbeđivanja i posrtanja. Za rat na Kosovu ona nema ni minimum snage niti iole valjane razloge, bar dok se i najjače svetske sile i međunarodne institucije trude da pod svoj nadzor stave i albanske, na sve spremne, ekspremiste. Aii to, samo po sebi, ne otklanja mač sa dve oštrice koji stoji iznad Srbije zbog njene primarne odgovornosti za kosovsko zastrašujuće dezintegrisanje. Za prekid obostranog nasilja neophodno je, uz ostalo, da se nešto bitno, pod hitno promeni i u Beogradu gde, pod plaštom stranačkog „narodnog jedinstva", nacionalističko-autoritarna opcija ostaje dominantna. Kao da se. štaviše, učvršćuje korišćenjem kosovske drame kao sredstva za šovinističko zastraživanje cele Srbije. Ako se ovako nastavi požar na Kosovu neće se brzo ugasiti. Čini se da samo odluč-

no obuzdavanje autoritamo-nacionalističke prevlasti za komandnim pultom Srbije može da joj otvori izlaz iz, sada već ratnog, košmara na sopstvenom pragu i übitačne izolacije u svetu. Ne bude li takvog otrežnjenja i zaokreta u Beogradu, neće ga biti ni na Kosovu gde, sudeći po svemu, vreme ne radi ni za jednu stranu. Ponajmanje za dosadašnju srpsku politiku. Promena te politike uslov je da se promeni dosadašnji, za kosovske Albance očigledno neprihvadjiv status Kosova. A to, posle svega što se tamo već desOo, nije više ni zamislivo a kamoli i izvodijivo bez najneposrednijeg učešća nepristrasnih spoljnih posrednika. Strano «mešanje” u interesu Srbije lako Beograd još nije odustao, bar ne javno, od žustrog, više propagandistički patetičnog nego političkog uverljivog suprostavljanja „stranom mešanju", međunarodno posredovanje bi njemu moglo biti potrebnije nego ikom, zato što srpska vlast više nema drugi prihvatljiv izbor. Prvoborci antibirokratske revolucije koji su prošle decenije olako obećali neviđeni srpski preporod sada se, u neku ruku, moraju suočiti i sami sa sobom. Manevarski prostor im je opasno smanjen. Oklevanje bi, opet, moglo da deluje ili kao pristajanje na poraz ili kao srljanje u rizik izazivanja sve oštrijeg pritiska, ako ne i vojne intervencije spolja... Da li je, konačno, i ovde, među nama, na redu početak buđenja, oproštaj od preskupo plaćenih iluzija? Odgovor se ne zna ali realnost je sve jasnija. Nema više Kosova na kome bi bilo koja beogradska politička vlast mogla da diktira svoju volju u ime suverene srpske države, bez obzira na albanske i druge prigovore. Nema više kosovskih Albanaca, ili ih ima zanemarljivo malo, spremnih da ćutke slušaju preteća upozorenja - da su sami krivi za sve što im ne prija jer odbijaju da koriste „Ijudska prava po najvišim svetskim standardima" koja su im zajemčena. Naime, najzad, ili pre svega, mira i bezbednosti za većinu stanovnika Kosova, i Srba i Albanaca; ima samo žrtva na obe strane, nedužnih najviše. Mučne posledice su očigledne i nisu neočekivane: vlast koja preferira poslušne podanike, najbrže razmnožava buntovnike.

Beogrudska koaicija narodnog jedinstva, a s njom i cela Srbija, morala bi, najzad, da otvori oba oka pred posledicama svojih nebeskih snovidenja o isključivo srpskim pravima i svetinjama na Kosovu i oko njega.

_Aleksandar Nenadović

FOTO: ROJTERS

Srbija se jedva drži na nogama: Naoružani srpski civili na Kosovu

10

Subota - nedelja, 18 - 19. jul 1998