Danas

subota – nedelja, 3-4. jun 2000.

27

BILJANA SRBLJANOVIĆ, DRAMSKI PISAC O TOME KAKO NAM SE IOCONIO: BAŠIZAM |_CTPOR

Cosić i ja, u najlabavijoj konfelenaciji

Biljana Srbljanović, beogradski

dramski pisac, bila je među prvim i najdoslednijim OON. građanskog protesta. Rečima „Izlazim na ulicu ı hoću da vičem“ plastično je tada u jednom intervjuu izrazila svOJ i gnev ostalih nezadovoljnih građana i studenata. U međuvremenu, ova mlada autorka sa međunarodnom reputacijom i priznanjima („Beogradska triologija“, „Porodične priče“ i najnoviji komad „Pad“, čija će premijera biti ovoga leta) postala je asistent na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Ovih dana, među prvima je potpisala apel grupe profesora i asistenata svog fakulteta za prekid nasilja nad studentima, pripadnicima Otpora i ostalim građanima.

– Mislim da ja sama ne bih mogla da izađem na kraj sa svojom savešću, ako bih se pravila da ne vidim da je student dramaturgije sa prve godine bio uhapšen na pijaci dok je delio letke. Mi naravno ne želimo da utičemo na studente, niti da njima namećemo sopstvene metode borbe, ali možemo stati u prvi red ispred njih, ı u metaforičkom i svakom drugom smislu, pa ako njih tuku, nek' tuku prvo nas, pa onda njih.

Ja, naravno, ne polažem nadu u sindikalno organizovanje, jer ne Vidim tu vrstu solidarnosti u dovoljnoj meri među ljudima, građanima, kolegama, pa čak ni među studentima, a naročito ne među političarima. Jer, širajkbreheri uvek ispadnu brojniji. Takva Je sredina, takav smo mentalitet. Zato kod nas taj poljski metod suprotstavljanja cell u vlasti ne može da se O DUB toga Je moje učešće u štrajku pre svega lični gest.

Cini se da su na Platou u vreme građanskog protesta naši intelektualci, stvaraoci, pisci, glumci... bili neuporedivo prisutniji i brojniji?

– Pa i danas dobar deo intelektualaca reaguje na ovaj ili onaj način na represiju. Međutim, mediji su suženi, kao i prostor za reakciju, jer nema skupova na ulicama. Ali, Savez dramskih umetnika reaguje, recimo njihovo Vrlo oštro pismo se čita posle svake predstave, ali za to znaju samo posetioci pozorišta.

intelektualci, dakle, reaguju kao i do sada. Samo su se reči malo potrošile. Šta više novo ima da se kaže? Ali, rekla bih da je njihov broj još veći, ako uzmemo u obzir da je čak i Dobrica Ćosić odlučio da pristupi Otporu – što nije dobro za Otpor, ali govori nešto o promeni. Jer, kad se Dobrica Cosić pridružio Miloševiću, ovaj Je nastavio da vlada 15 godina. Verovat-

Pp: četiri godine, naša sagovornica

omenuli ste podsmeh. Činjenica j je da je strah poslednjih gođina } ljudi, koji polako gube Tepere sa nor-

ı načinom života i građanskih slobo-

no će sada, kada mu se Ćosić priključio, ı Otpor početi da vlada, i to bar 15 godina! Čak i kod te vrste inteligencije, čiji je rodonačelnik Dobrica Cosić, dj e odluka da je došao kraj, da Je Oe da se Diađet na ovu 8 A to je važno, jer jedino tako ovaj broj može da se uveća.

Ali broj demonstranata je čak drastično manji...

– Osim apatije, sada svi imamo iskustvo na koji Je način naša energija iz 1996. Ode 0 Cinici bi rekli da su to znali od početka i nasmejali nam se u brk.

Ipak, čini se da se promenila mapa građanskog otpora u Srbiji: prvi talas udara na lokalne medije proletos morao je da ustukne pred spontanim narodnim buntom u tim sredinama, za razliku od Beograda kojem su preko noći otete „oči i uši“, na očigled kompletne intelektualne,

političke i studentske energije kon- ·

centrovane ıi prestonici.

– U manjim gradovima se građani

lakše samoorganizuju, što manji grad, to lakše: izađe 15 ljudi na ulicu i

Članove Otpora hapse kao zečeve, gone kao pse, ali ne mogu taj lako da rasture Sl

uvek le S „Coveka i |

već ceo grad zna da su oni izašli, i odmah se stvori stotinu na ulici, i više. S druge strane, ne treba zanemariti ni to da su mnogi od tih gradova ćutali dok smo mi šetali i marširali, pa su i glasali za ove protiv kojih smo mi bili. Tako da je sada red stigao i na njih da otprašinare ono što smo mi otprašinarili davno, i da se razočaraju, kao što smo se ı mi razočarali!

Treće, činjenica je da je zatajila

kod većine

malum da, koje im se redom uskraćuju, čaki sloboda u najbukvualnujem smislu? Da li i vi osećate taj strah, kako se borite sa njim? - Strah je apsolutno prirodna i nužna po_ Java, ali strah je i alibi za sve; ne možete nikog naterati da nekoga voli niti da bude hra_ bar. Ali niko ne može da se krije iza sopstvenog straha. Ja mislim da se ti klinci iz OtpoTa stide svog straha. Bez te vrste stida nema · revolucije, kava god da je – tako da mora da se rodi neki heroizam, a to je pobeda SOpstvenog straha. Postoji strah za golu egzistenciju, Za sopstveni ŽIvoOt, OVde u ovoj situaciji, ali mora da postoji strah od moralnog sunovrata. Jer, Što bi moj život bio vredniji od tuđeg? Ako se nisam bojala kako ću ja da nastavim da Živim, kada su ljudi oko mene u svim okolnim zemljama ubijani, naravno da će to nasilje polako, polako da se primiče ovde gde ja živim i sad se odjednom bojim; a nisam se bojala kada su oni snajpeTi skidali decu _po Sarajevu. Ako se nisam bojala sopstvenog moralnog Sunovrata što ćutim i ništa ne radim tim povodom, ako tada ljudi nisu imali strah šta će biti sa njihovim savestima, sa ovom zemljom, gde će _Sse vraliti svi ti dželati, presvući se lepo, useliti u naše solitere i živeti kao

ij strah znači“

postojao. A sada se, odjednom, bojimo. o ga i ne pobedimo, bar se mora krii priznanje: pa Š Na

opozicija koja je na najnižem stupnju

sada ala a 0 nam je SVIma dosta kompromisa, ne samo njihovih,nego i naših. 1 ja prva, koja stalno izlazim na sve demonstracije, pravim užasne kompromise sa sobom: mene ne zanima miting koji počinje sa „Bože pravde“, ja neću mitinge na kojima nam se obraćaju sa „Pomoz Bog, junaci“ ili „Srećne vam rane“, meni nema mesta na tom mitingu, a opet pravim jedan krupan kompromis za sebe lično i opet idem i kažem, pa dobro, nema veze. Takođe, kada sam potpisivala za Otpor razmišljala sam: Ali šta ću ja u istoj organi-

zaciji sa Dobricom Ćosićem, to je ontološka nepravda, šta ću ja u organiZaciji koja se ı dalje savetuje sa Srpskom pravoslavnom crkvom, bezuspešno milijarditi put? Onda s druge strane kažem, dobro to su deca koja su ugrožena, koja su ipak hrabra, ipak se bore, imamo najširi zajednički imenitelj ı napravim kompromis. Ali, sa druge strane ima ljudi koji više neće da prave te vrste kompromisa.

U situaciji kada su mitinzi i šetnje potrošeni model, kada je manevarski prostor sužen, opozicija ne funkcioniše onako kako nezadovoljni građani očekuju da bi kanalisala njihovu rezignaciju, policajci vrebaju iza ćoška... šta uopšte može pojedinac da učini? Da izađe na terasu i lupa u šerpu?

– Može i to! To je glupa i izlizana reč, građanska neposlušnost, ali zemlju je stvarno lako blokirati, nama je inače urođeno da smo lenji, hajde jednom da tu lenjost iskoristimo u pozitivnom smislu: svi lepo noge na sto ı nema više da se radi! Nema hleba, nema autobusa. Ali, problem je što ovde ljudi hoće da stupe u štrajk samo kad su njihove zajednice u pitanju, kad su im plate ı dnevnice male, a ne zbog toga što nekima tu pored njih glava igra na ramenima, ili što su pobijeni ovi ili oni. Bilo bi dovoljno samo da svako svoju mašinicu zaustavi u istom trenutku. To nije tako veliki problem, a postoji ı domino efekat: dovoljno je jedno da krene, i strovali se sve. I to kad, ako ne sad?

Da li je pokret Otpor ta snaga i energija koja može da izvede demokratsku promenu, ili je ubrza, da praktično odradi posao opozicije, sindikata i svih ostalih... Cini se da

se vlast strahovito uplašila Otpora, iako nije poznato da su negde „klinci“ i studenti uspeli da smene vlast?

– Ipak, to nisu samo studenti. Čini mi se da je Otpor dovoljno širok da možemo 1 ja ı Dobrica Cosić da se nađemo tu negde, u najširoj, najlabavijoj konfederaciji. Otpor u tom smislu ima dovoljnu širinu i što je važnije, nema nikakvog lidera, predsedništvo, kalifa umesto kalifa, nekog Iznoguda. Zato što ih je mnogo ı različiti su, njih nije lako korumpirati. Za razliku od opozicije, gde je dovoljno

Evpona se ne tjpaili na 7Pfvama

0 se „Pad“ završava?

- Završava se jednim zagrobnim fangom za novu Evropu; što Bovori o tome kako ti, koji su iz-

·_ van Zatvora u kojem se mi nalazi· mo, samo Žele da sve zatrpaju nekim humusom, zasade muškatle, lepe aleje hrizantema, izgrade supermarkete i autoputeve i da na · tom smradu krenu u neku drugu priču. Ni Evropa se ne može praviti tako, ni na čijim Žrtvama! Prema fome, nije to kritika samo nas, nego svih koji su nas zaključali u ovaj zatvor, sa

ovim ovde ludakom.

1 kako se završava

naš, „Srpski komad”? – Ja imam nekoliko _ scenarija, od kojih zva| Dično Bovorim samo » jedan,a to je: Miloše. Vićće se povući.

tresnuti ciglom predsednika ili mu ponuditi parking-placeve ili keš i završio si s tim čovekom i sa eventualno pet-šest žena, braće okolo; ima u opoziciji i onih tvrđih u moralnom smislu, ali su oni uglavnom marginalni u smislu vlasti. Kod Otpora je drukčije: njih hapse kao zečeve, gone kao pse, ali ne mogu tako lako da rasture stvar iznutra, kao

nja grafita, plakata... Ali su dinamični, mogu da se jure ulicama, nisu kao oni ugojeni podmladci stranaka koji umeju samo da imitiraju sopstvene lidere. Podmladak SPO je identično obučen kao njihov Glavni odbor! Ili po izrazu lica prepoznate iz koje je stranke podmladak!

U čemu je suština te dinamike, mnogi ističu orginalnost, neumornost akcija Otpora, ritualnih performansa, koje su karakterisale i Studentski pokret 96/97.

– Mislim da je snaga Otpora u tome što nemaju šta da izgube. Oni studiraju na sopstvenu odgovornost, nemaju svoja mala mesta, državnu službu;

imaju samo golu glavu na ramenima da izgube, koja im ionako nije sigur11, JCI O. časa mogu On budu mobilisani u neki novi Miloševićev, rat njima može samo bolje da bude. Njihova snaga Je u nečemu što i meni izgleda neuhvatljivo. Meni više od konkretnih akcija znači to što se studenti Arhitektonskog fakulteta smeju u lice svom dekanu, kad im on kaže ostavite se politike i vratite se knjizi. Nije to više ono cerekanje iz 96/97, nije to više karneval, već čist podsmeh. Oni ı njega preziru. Oni preziru sve. 1 tek iz tog prezira može da se rodi nešto: da nema više mirenja sa onima koje preziremo. Mislim da na taj način možda mogu malo da mobilišu opozciju, da se malo dovede u red i prizove pameti, toliko koliko može.

Postoji li opozicija bez medija? Da li su oni možda zahvaljujući medijima stekli iluzije o sopstvenoj veličini i bezuslovnoj podršci građana?

– To je apsolutno tačno. Ali paradoksalno Je da su se stranke koje su bile najviše u medijima, najviše skršile sada kada su mediji nedostupni. One koje su uvek bile manje i marginalnije uslovno govoreći, koje nikad neće Zavladati Srbijom građanske orijentacije, a ipak, bez njih nema demokratije, one su ı dalje to što jesu.

Da li vaš novi komad „Pad“ sledi angažovanu nit vaših prethodnih drama i da li je naslov opšta metafora naše situacije?

– „Pad“ je malo zaoštreniji od mojih prethodnih drama. Možese čitav protu-

Ja neću mitinge na kojima nam se sa

„Pomoz Bog, junaci ili „Srećne vam rane

a opet

pravim krupan kompromus za sebe lično i idem

što inače to rešavaju, tako što Milošević uvek nađe svog „Coveka iz Rija“.

Možda je ovo moja utopistička vaTijanta, idealistička, nemam ja neku veru baš u tu širinu, koja počinje da se Širi kao zaraza, kijanje i kad dođe do jedne tačke, vi je ne možete Zauslaviti i ako OiR,

Kako ocenjujete studentske akcije proteklih dana, poziv Uduženju književnika, Akademiji...?

-– Ne znam šta će im ta poseta UKS, gde su im tražili napismeno zahteve, jer mislim da će se teško u tom udruženju danas naći pismeni pisac da te zahteve pročita. Sta oni imaju da traže u Udruženju književnika Srbije? To je vrsta danka nedovoljnoj. obaveštenosti o kulturnom ia u kojem živimo. Nije sve u tome ko je bi u kojoj stranci, nego i u hUDiG što nije 8 vlast. Meni je smešno Što reći od najozloglašenijih institucija kao što su Crkva, UKS, Akademija, sad im još ostaje da idu u Obilić, da pitaju upravu kluba da im se pridruži. Ali to nije toliko bitno. Tu se njima otima ta stvar, Otpor nije više samo njihov, on postaje više pojam i simbol ljudima, mnogo više od organizacije koja je krenula od pisa-

mačiti od naslova, koji je potpuno transparentan: u „Padu“ se ROOM Postoji esej Umberta Eka koji sam pročitala pre par godina koji je govorio o korenima fašizma, svuda gde se pojavljuje. Recimo, volim da kažem da je to komad o tome kako se dogodilo da smo od građana pali u narod. To je priča o skupini ljudi koji stvaraju sebi svoju kuću, to jest državu i na kraju se sunovraćuju. To su, naravno, srpske gluposti. Ali, mi nemamo licencu na njih. Ovaj komad se radi u produkciji sa Gradom teatrom Budva ı sa austrijskim Festivalom iz Graca, Stajeriše herbst, dakle, tamo gde vlada Hajder. I oni su mi rekli da je to u stvari komad o njima i o Hajderu. Reč je o nečemu što je arhetipsko za fašizam, što se vrlo lako primeni na države koje su u agoniji. Nije to komad o Miloševiću, nije samo o nama. To Je komad o svim onim milionskim skupinama ljudi koji jednostavno nisu vodili dovoljno računa, pa im se dogodio fašizam. Eto, to je možda moje preradikalno mišljenje, ali ja zaista mislim, naučno je dokazano, eksperimentom potvrđeno, da mi živimo u golom fašizmu; to što se on manifestuje na malo drugaČiji način nego Hitlerov, ne znači da to nije fašizam. Vesna Roganović