Danas

||,

Najboliom predstavom upravo završenog 45. Steriji

nog pozorja, Žiri (u sastavu Vi- . Đ e. .

da Ognjenović - predsednik, Stevan Gardinovački, Bojana Nikitović, Darinka Nikolić ı Ivana Stefanović) proglasio je „Prokletu avliju“ Ive Andrića, u

režiji i adaptaciji (takođe Steriji-

Mladenovićevom rediteljskom čitanju izvelo NP Sombor.

Pet ravnopravnih glumačkih nagrada dobili su Boris Isaković (Maksim Crnojević), Jelena Đokić (Katarina Sparović u „Bokeškom d-molu“), Mladen Nelević (Ivo Sparović u „Bokeškom d-molu“), Nebojša Duga-

Ostale nagnatle

Nagradu „Zoran Radmilović“ za glumačku bravuru, kao i onu novosadskog Dnevnika za izuzetne domete dobio je Nebojša Dugalić, čiji je KarađozZ Osvojio i nagradu Novosadskog otvorenog univerziteta za najbolje glumačko ostvarenje po glasovima publike. Scenogražhija Geroslava Zarića u „Maksimu Crnojeviću“ dobila je dve „esnaiske“ nagrade – UPIDIVA i Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije.

na nagrada) Nebojše Bradića i izvođenju KruševačkKog, DoOZOrišta. Najbolji savremeni tekst ove godine je „Bokeški d-mol“ Stevana Koprivice, u reŽiji Milana Karadžića i izvođenju Centra za kulturu Tivat, a najbolja savremena scenska adaptacija je ona Kokana Mladenovića za Selenićevo „Ruženje naroda u dva dela“, koju je u

nipiti

lić (Karađoz u „Prokletoj avliji“) i Nenad Pećinar (Upravnik Boško u „Ruženju naroda u dva dela“). Scensko ostvarenje dostojno Sterijine nagrade delo je Geroslava Zarića za predstavu „Maksim Crnojević“, a kostimografsko ono Božane Jovanović za „Bokeški d-mol“. Nagradu za scensku muziku dobio je Silard Mezei za

javanj

„Pripitomljavanja“ Janoša Siverija u režiji Kinge Mezeli i iZvođenju Novosadskog pozorišta -— Ujvideki szinhaz. Ista predstava imala je ı najbolji scenski pokret, koji su uradili Krista Sorčik i Gabor Nađpal. Vanredna Sterijina nagrada, ovoga puta za vrhunsku kolektivnu igru, pripala je ansamblu predstave „Ruženje naroda u dva dela“.

Sterijina nagrada Okruglog stola kritike za najbolju predstavu pripala je „Prokletoj avliji“, a nagradu za novinsku pozorišnu kritiku, o kojoj su odlučili Miroslav Radonjić – predsednik te Ivan Medenica i Milan Zivanović, dobila je Ksenija Radulović za tekst „Slatka iluzija zvana pozorište“ o „Karolini Nojber“ objavljena u novosadskom nedeljniku Nezavisni. Sterijinu nagradu časopisa Scena za teatrologiju dobio je selektor, Svetislav Jovanov, kritičar i teatrolog za knjigu „Obmanuti Eros/žensko pitanje u srpskoj drami“ („Filip Višnjić“, Beograd, 1999) o čemu su odlučili Feliks Pašić – predsednik, Jovan Hristić i Boško Mili A. Uzelac

70Pja

„Bokeški d-mol“ Stevana Koprivice, u režiji Milana Karadžića, Centar za kulturu Tivat, „Pripitomljavanja“ Janoša Siverija,

u režiji Kinge Mezei, Novosadsko pozorište

Balašević —— __

Jugoslovenski kantautor Đorđe Balašvić održao |e u subolu uveče koncert u Beču pred oko 1.000 gledalaca koji su ga pozdravili ovacijama. U publici su, UZ Srbe koji koji žive u Austriji, bili i Hrvati, Slovenci, Bosanci i ostali državljani bivše SFRJ, koji su doputovali u Beč na koncert. To je bio treći Balaševićev koncert Beču na kome |e predstavio i svoju novu ploču „Devedesg8te”, na kojoj se nalaze pesme obeležene zbivanjima na prostoru bivše Jugoslavije. U obraćanju publici Balašević se stalno osvrtao na aktuelnu situaciju

LVEZI

u SR Jugoslaviji, a pevajući pesmu „Neki novi klinci“ publiku |e pozdravio pesnicom, simbolom pokreta Olpor. Balašević je, posle nastupa, izjavio da {e zadovoljnim i koncertom i prijemom kod publike. „Zadovoljan sam koncerfom, iako sam dolaskom u halu, koja nije baš najbolja po akustici, bio skepfičan“, rekao |e on. Upitan kako radi kao umetnik, kakav jeste, u SRJ pod aktuelnim uslovima, Balasević je podsehio da već dve godine nije imao nastupe U Jugoslaviji. „Ja smatram da u ovom frenulku freba zaustaviti sve

Teofilovići u

kulturne aktivnosti sve dok se ne stvore normalni uslovi za živo} i rad“, rekao je on agenciji Beta. „Nije uopšte više bitno ko će biti na vlasti, ali je fakat da u zemlji ništa ne funkcioniše i da je zavladao kriminal. Zato sam mišljenja da freba obustaviti kuliurne aktivnosti, da pevači presfanu da pevaju, muzičari da sviraju i glumci da glume, i da svi svoju energiju usmerimo na ostvarenje bolje budućnosti. Tek kada se stvori normalna situacija freba ponovo da se vratimo radu“, dodao je on. {Beta}

Zadužbini Ilije M. Kolarca

a ne [ne

„Bokeški d-mol“ je priča o ljubavi u vremenima i okolnostima koje Joj nisu naklonjene i koje slute tragičan kraj. mspirisana uzbudljivom peraštanskom legendom, ova drama ima savršenu formu, značenjsku višestrukost i nadahnute je literarne poetike. Gitava lepeza vešto postavljenih likova, permanentan dramski sukob na više planova, ali sa jasno naznačenim glavnim tokom radnje, oprezan dosluh sa današnjicom, ostvaren putem piščevog prepoznavanja univerzalnog u kompleksnom mentalitetu primoraca i gorštaka, pruža reditelju mnoštvo mogućnosti za uspešnu scensku realizaciju. Karadžićev rediteljski postupak nema pretenzija da izađe iz okvira žanrovskih uslovnosti melodramskog prosedea. Koristeći prednosti dobrog kastinga, uz odličan rad sa glumcima, on stvara uzbudljivu predstavu koja, pak, ostvaruje izuzetnu komunikaciju sa publikom. Ipak, nekoliko bespotrebnih „arhaizama“ u korišćenom scenskom jeziku (slow motion, dimovi...) značajno dovode u pitanje pozitivan utisak o celini. No, ono što je neosporno dobro, to su izuzeme glumačke kreacije Milene Dravić, Mladena Nelevića, Andrije Miloševića, Pavla Ilića i posebno Jelene Đokić, koja je svojoj heroini osuđenoj na strasnu i kratku ljubav, udaPnula preko potreban životni šarm osobenog temperamenta i nesvakidašnje scenske lepote. Odličan kostim Božane Jovanović u potpunosti je nadomestio nedostatke u likovnosti predstave koji proizilaze iz ne baš reprezentativne scenografije (mada se mora priznati da je ona funkcionalna) i dizajna svetla. Ova predstava, svakako, nije ni u jednom svom segmentu značajno pomerila granice našeg estetskog iskustva, ali je pokazala šta su standardi, koji su, nažalost, većem broju ovdašnjih produkcija već godinama (čast izuzecima) nedostižni.

A kad smo već kod izuzetaka, načinićemo jedan. Umesto podrobnije analize predstave Novosadskog pozorišta „Pripitomljavanja“ nekoliko reči o njenom značaju u kontekstu ovogodi-

Hona Vucićević i Bafa Janković od 21 sgi.

KONCERT U GALERIJI — U sarodnji sa Dragslorom ozbiljne muzike Programa 2072, večeros u 21 sat u Likovnoj galeriji Kuliurnog cenira Beograda: HASIRA — hor Jevrejske opšline N. Sad sa diriggntom Rostkom Pavlovom. KONCERT — vateros u 20 safi u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine: pijanislo Stefan Cirić [13 godina), učenik irećeg rozreda srednje muzičke škole „Mokranjac“, PREDAVANJA — „Uvod u srbistiku“ dr Pefar Milosavljeyić „Srbokroofislika U jugoslovenskom periodu” od 18.15 — „Savremenosi ruske religiozne filozofije i Miroslav Ivanović „Solovjev” od 19.30 sati — Mala sola Kolarčeva zadužbine.

PLATO COOIT JAZZ bašfa (Bgd) — DJ} Jazzy1od 18 +

šnjeg Sterijinog. pozorja. Naime, višegodišnji pokušaji i očigledni napori selektora, i njegovih prethodnika, da prevaziđu probleme sa već zabrinjavajućom konzervativnošću OVOg festivala, kulminirali su u trenucima odigravanja istinski uzbudljive inscenacije Siverijevog fascinantnog metafizičkog doživljaja sveta, pretočenog u nadasve začudnu poetiku. Moguće je da se Svetislavu Jovanovu „Pripitomljavanje“ posrećilo, ali je još verovetnije da je ova predstava, barem delimično, inicirana prepoznatljivim i konzistentnim težnjama promotera nekih novih, i u tokove savremenog teatra ukorenjenih, „sterijanskih vetrova“. Jako je važno za budućnost Sterijinog pozorja da je ovogodišnji Žiri, pored potvrde neospornih kvaliteta kompleksnog, savremenog i nadahnutog scenskog jezika, koji u sebi nosi predstava „Prokleta avlija“ Kruševačkog pozorišta, našao načina da barem simbolično vrednuje ovu, u pozitivnom smislu, subverZivnost „Pripitomijavanja“, nagradivši kompozitora (Silard Mezei) i autore scenskog pokreta (Gabor Nađpal i Krista Sorčik). Značajan korak dalje bilo bi priznanje izuzetnoj scenskoj ekspresivnosti odlične glumice Kriste Sorčik, ali... Ostaje nada da efekat ovog smišljenog „ekscesa“ nije tek usamljeni i uzaludni bljesak u samoubilačkom nagonu našeg teatra, a samim tim i našeg najznačajnijeg domaćeg teatarskog festivala. Zeljko Hubač

Zičkoj galeriji Kolarčeve zadužbine. - | UJVIDEKI SZINHAZ — u okviru kamnanje „Kullura za. Snerpi|i u organizaciji Cenfra za Rovo pozorište 1 igru, večeras će prikazaii „Medejino ogledalo“ LaslgVegela, u režiji Sijvi|e Križan u niškom Marodnom pozorižlu. UJUBICASIO POZORIŠTE — qostuje u Zvećanu sa predstavom „Nepogoženi božuri”, ___ SCENA KOD MUCIJA (Bad) — Večeri jednog glumca: u 20.30 safi Pavle Minčić, NEDELJA KOMPJUTERSKOG ANIMIRANOG FILMA — qufora De{ana D. Markovića, veceras u 21 saf- Beyond The Mind's Eye (SAD; 1999, 45 min.) & Automaled Lovers [Konada, 199816 min _______ _____|

MATEMATIKA ! UMETNOST ~ večeras u 19 sati u Mu-.

„Znan je fo vidik, star i prastar, a ipak fako mlad, tako ·

nov!” — uskliknuo bi ukleti kapetan Ahab svoju najljudskiju rimu na palubi kitarice „Pequod“ što ganja Moby Dicka, e da je samo malko oslušnuo ono zbivanje u subotu uveče na sceni Kolarčeve zadužbine u kojoj se jedan neumitni, samonikli proces iznova oboružavao svojim autenfičnim glasom.

Nikakvo pomodno elno blebetanje, no, protiv zvuk izvesnog krajolika svemira, koji dabome može imati samo ljudsko oglašavanje kao što i primitivci, ali i Mikelanđelo, posve nasuprot dogmi, Boga zamišljaju i predstavljaju u čovekovom-0bličju, eto fo je unekoliko utisak koji ume da sevne u foku napetog osluškivanja nastupa braće Teofilović, tih serafima i po izgledu i po imenu i po supstanci njihovog jedinstvenog dara, u kome se ne muca da bi se govorilo, niti sriče da bi se napabirčila znanja zemlje, ta folk pradubina ovog fla.

Tako |e šou iz novembra meseca u Domu omladine došao do svoje ekstaze u jednom prostoru koji odavno nije doživeo zvezdaniji frenutak i čudesniji aplauz još od velikana jednog, sada već bivšeg doba. Braća Teofilović i njihovi šamanski sabesednici — tapanista Dušan Đukić i majstor svih muzičkih zanata Zorž Grujić — podigli su publiku odistinski na noge glasovima koji dolaze odnekud, oh, teško bi bilo reći kakvo je to mesto, kao da vasiona, zemlja i reke, izmrvljeni rukom prapočefka, jednom dobrom i veštom rukom mislim, prolaze iznova kroz grla Teofilovića da se odvoje nanovo na naše oči i naterqju vas da oslušne vaše lično filogenelsko bilo. Sa radošću i svesti o svim generacijam ko|e su ikada prohodale ovuda.

Način na koji Teofilovići maestralno pojačavaju frazu prema njenom svršetku, poništavajući uobičajeni pojam kraja i čineći da on svaki pu} prevazilazi samog sebe, ofvaraju(i se ka beskraju, njihovi a-ovi i u-ovi koji zvižde preko usnica {duni mi, duni lađane), bluz o Penelopi koja svoje platno veze iri godine ({Preleteše ptice lastavice), madđije {Cveto,

. da ne frne“.

mori Cveto) i tipična counfry arsenalija {sekira i revolver u Mtidžiće belo crveno) plus ofrovni rifmovi, puni oksidirane knvi pred sam prasak, u instrumentalnim interludijama /orža Grujića i Dušana Đukića — vraćaju u život zaboravljene erofske insinuacije u njihovom zamršenom obliku sa danas prokaženog srpskog Juga, orijentalnu |ezu sa njenim halu-

cdnaninim udarima i duvačkom prozuklošću i beznadni serbski spleen, sa kojim bi feško, nakon svega, mogao da se meri i onaj Bodlerov, a zalim i onaj iz velike američke zemlje.

No, ne zavaravajte se! Teofilovići su više rokenrol nego išta drugo. Njihov frenetični bis iste je snage kao „Let ihe Sunshine In" histerija na Woodstocku šezdese? i neke. Uhvati ritam i otkači se, baby! Jer, ovo je zvezda koja nikaZorica Kojić „ Mi

šiPanje

„Biseri Verdijevih opera“ – Gala koncert povodom stogodišnjice smrti Đuzepea Verdija u Sava centru

Oh, da, sve je itekako bilo gala na operskom prazniku naslovljenom „Biseri Verdijevih opera“, u Sava centru, mada je donekle zbunjavalo ono „...povodom slogodišnice smifi', jer vas nadahnuti uvodni tekst lepo obaveštava da je šeret Verdi, isprojeciran ispod svog čuvenog cilindra i sa belim šalčeftom na |ednom zidu scene, odakle sve pomalo smrknuto nadgleda, popu} freske, živeo od 1813. do 1901, pa ofuda, hm.. reklo bi se da dvehiljadila i nije qodind pomenutog jubileja?

Mli, uostalom, koga je briga! Puna, puncijata dvorana Sava cenfra, načičkana do poslednjeg pomoćnog sedišta, prisustvovala je |oš jednoj reviji mladih pevačkih falenala sa akademije za usavršavanje solo pevača pri milanskoj

Skali — sećaže se, slušali smo ih takođe nia „Koncertu za 2000“, pred kraj prošle aodine — i ovoga pufa sa veoma emperamentnim maesirom Duzepeom Monlanarijem, Beogradskom filharmonijom i Horom RTS u čuvenim brojevima iz Verdijevih opera, Nabuko, Lujza Miler, Don Karlos, Ofelo, Rigoleto, Travijafa...

Pa, fantastičan izbor, mora se reći. No, kako je zapravo bilo u zbilji? Ovako, maestro koji šarmantno ganja orkestar, a ovaj opet pruža uglovnom fanku podršku pevačima, pokatkad istina raskošniju u bojama i solidnoshi, a katkad pak raznizanu do poslednjge zgloba, ne mnogo upečafljivi nastupi hora, fina flauta u orkeslu i standardno pouzdani per-

kusionisii, pretežno mlak prvi deo koncerta, izuzme li se duet Serana Farnokja i Đovani Batista Parodi iz „Moći sudbine“, a zatim efeklno finižiranje u drugom delu, osobilo od frenufka-kada na scenu stupa bariton Pijero Terenova. . Terenova, Terenova, sa svojom nepogrešivom inlonacijom, fino uobličenim frazama i nenarušivim fembrom, a preko svega prava operska gluma na sceni, no, dubro, ponešto prenaglašena, U izvesnim časovima i karikoluralna, ali nipošto preterana i nesimpaliCnq. Zbog njega i delikatne Serene Farnokje, sa kojom smo se već sreli u de cembru i dobro je upamtili, ovo jE odista bio kolosalni operski fremulak U Beogradu. Zorica Kojič