Danas

ISTOKIJ

m ~ M

[IPIC]

ka.“ Čini se da se, na kraju, pitanje kulture, kao i svega ostalog u našim životima, svodi na političke odnose. Ni ostali naši sagovornici ne nalaze da je to isključivo kulturno pitanje. Igor Marojević tvrdi: „Favorizovanje kulture Istoka na uštrb kulture Zapada ishodiće samo kratkoročnom štetom. Jedini je problem što Je kontekst već prošaran raznim štetama, koje, sve zajedno, čine 1 Život Još kratkoročnijim.“ |

Hiljatiu i jetina srlijanska noć

IL, mada problem posmatra na raz

likama Istok – Zapad, Goran Marković smatra da je kultura stvar izbora, prosto – opcija koja se ne može nametati centralizovanim državnim planovima:

– Uostalom, zar se naši preci nisu vekovima borili baš protiv toga: da ti neko, sa kim nemaš ničeg zajedničkog, ni jednu jedinu sličnu misao, nameće svoj stil života?

Posle posete Li Penga Srbiji, samo vreme će pokazati da li je kineski državni vrh, osim, možda, tajni tjenanmenske taktike, doneo u istom paketu, u odeljku „kultura“ ı nešto što će ovdašnjem svetu značiti više od pukog izveštaja u 28. minutu drugog dnevnika. Ili ćemo, možda, o svetovima izvan našeg vidokruga i dalje saznavati prenesenim iskustvima, IZ šarenih „dajdžest“ slikovnica prilagođenih uniformnim intelektualnim sposobnostima ı duhovnim nivoima svih, od univerziteta do zemljoradničkih zadruga. A možda je i tako dobro, kad već ne možemo „na noge“ našim, hteo to neko da prizna ili ne, evropskim kulturnim korenima. Kad breg Muhamedu neće, a Muhamed bregu ne može, onda su dovoljne i Seherezadine priče iz hiljadu ı jedne srbijanske noći.

Damir Jelisavčić

Izbeglištvo je hodočašće iz umužde. Nada da će sutra možda ipak biti sunčan dan Je Jedina nađa koja preostaje, pa makar i bila metaforična i patetična. Sta je London bez „Romana o Londonu“, ovoga puta u rimejku jednog Sarajlije

Hitler se uveliko valjao Evropom, mi smo Vjerovali da rata neće biti.

- Ali, darling – dodala je njegova žena Alison, „onda je cijeli svijet bio u ratu. Koliko sam shvatila u zemlji ovo dvoje mladih ljudi ratuje susjed protiv susjeda“.

– Draga gospođo, nije ni to nezamislivo. Potrebno je upropastiti ekonomiju, te svesti ljudski život na koštanje jedne kutije cigareta. Potrebno je postaviti rasiste za urednike na radiju, televiziji i u novinama, a onda huškati ı čekati, pa na ulice, među nezadovoljne ljude, izbaciti one koji su spremni da ubiju. Cilj je u čovjeku raspaliti životinju, a zatim otrov sam kreće – objašnjava mladić anatomiju ludila koje je razorilo njegovu, za Engleze pomalo egzotičnu ıI varvarsku zemlju.

Opet, neki treći mladić iz neke treće priče pred starim profesorom (takođe izbeglicom), samo bi konstatovao: „Blesava nam sudbina“.

– Kakva crna sudbina, moj sine! Naši ljudi vole puno da palamude o sudbini...Nije sudbina, već amateri i razbojnici. _ Zoran Panović

DR RADIVOJ RADIĆ,

|

udski strah, svojstven svim društvima i

m svim razdobljima ljudske povesnice, velika

je istorijska tema i u novije vreme (od pre

sedam decenija, a naročito u poslednjih

dvadeset godina) zaokuplja istraživačku pažnju

naučnika, primećuje naš sagovornik, dr Radivoj

Radić, vizantolog, na početku svoje impresivne,

dvotomne studije „Strah u poznoj Vizantiji 1180-

1453“ koju je nedavno objavila izdavačka kuća „Stubovi kulture“.

Dr Radić, docent na jednoj od najstarijih i najuglednijih vizantoloških katedri u svetu na Filozofskom fakultetu u Beogradu i, uporedo, saradnik vizantološkog instituta SANU, svoja dugogodišnja istraživanja i obilje podataka do kojih je, pored ostalog, došao i prilikom jednogodišnjeg usavršavanja u centru za vizantijske studije Damberton Ouks u Vašingtonu, podelio je u petnaest poglavlja. Počev od straha od „varvarskog zapada“ , od Turaka, pustošenja od strane drugih neprijateljskih vojski, građanskih rastova, ili od bolesti, suša, gladi, od mora, neobičnih prirodnih pojava, po-

mračenja ili prirodnih katastrofa, straha od kršenja -

zakletve, ali i od raznih formi predskazanja, proro-

· čanstava, astroloških predznaka, pa do već arhe-

tipskog straha od smrti, Boga ili tmine...

– Vizantija je u poslednjim vekovima postojanja uglavnom država na zalasku, država drugog reda, obeležena slavnom prošlošću, vojnomi političkom, od koje je u poslednja dva veka uoči njenog pada ostala samo kultura.U tom poznom vizantijskom društvu, frustriranom raskorakom između velike prošlosti i tegobne svakodnevice, koje podseća na nejaki organizam sa ogromnom glavom, tj, Carigradom, mogli su da dođu do izražaja razni strahovi.

Koji je od tih strahova karakterističan baš za Vizantiju?

– S jedne strane, strah od Turaka, a sa druge, strah od Zapada. Jer, posle 1204. godine kada su krstaši srušili Carigrad, ona više nikad nije verovala Zapadu, ostao je zauvek strah i zebnja da će oni ponovo doći da sruše Vizantiju. Evstatije Solunski, mitropolit Soluna to tumači time što zapadnjaci misle da ovaj svet nije dovoljno velik za „njih“ i za „nas“. Strah od Turaka bio je predvidljiv, bilo je ljudi koji su sto pedeset godina ranije anticipirali da će Turci srušiti Vizantijsko carstvo.

Proučavajući hronike o vizantijskim vladarima, uočili ste da su i oni u svom odlučivanju često bili pod uticajem raznih strahova. Koliko su ti psihološki činioci uticali i određivali tok istorije u tom delu evropske civilizacije?

– Vizantijski carevi, koji su po definiciji bili boŽiji izaslanici na zemlji, nisu bili pošteđeni raznih strahova. Manojlo Komnen je, recimo, opozvao vojsku sa već započetog pohoda na Italiju, kada su mu astrolozi predočili da raspored nebeskih tela ne garantuje uspeh tog pohoda. Strahovali su pogotovo vladari koji su se održavali na tronu uz pomoć strahovlade: kada bi se zaoštrili odnosi u druŠtVu, oni su izrastali u tirane, ali su se utoliko pre bojali svega i svačega. 1 to su bile teške godine za sve njihove protivnike, uvek su zazirali da će neko da ih ubije, svrgne sa prestola, pa su preduzimali velike represalije prema neistomišljenicima, zatvori su bili puni, oslepljivali su čak i svoje visoke velikodostojnike u strahu da će im možda nauditi.

Među svim spoljnim neprijateljima, od koJih je ovo moćno carstvo strepelo, pominjete i Srbiju. Koliko je strah od Srbije bio realan i koliko su obe carevine delile ostale zajedničke strahove?

– U drugoj četvrtini četrnaestog veka Srbija je najjača sila u jugoistočnoj Evropi, Jača od Vizantije ı Bugarske i to je Vizantiji bilo jasno. Dušan se vrlo vešto upleo u vizantijske građanske ratove, podržavajući čas jednu, čas drugu stranu i osvojio veliki prostor u severnoj i srednjoj Grčkoj, tako da

se u Jednom trenutku Vizantija više plaši Srba ne- ·

VJ

subota – nedelja, 17–18. jun 2000.

go Turaka. Inače, uz ostale strahove svojstvene srednjovekovnom čoveku, strah od Turaka postajei nama ı Vizantiji zajednički počev od druge polovine četrnaestog veka. O tome svedoče zapisi poput onog. iz pera monaha Mihajla, a u dubrovačkom arhivu postoji čak i termin za taj strah – timor turkorum!

U laičkim predstavama o srpskoj srednjovekovnoj istoriji to se doba izjednačava sa herojskim. Koliko ovakva istraživanja, poput vašeg razvejavaju tu predstavu, poentirajući jedno antiherojsko razdoblje, puno strahova i frustracija?

– Te stvari ne moraju biti protivrečne. Strah u srednjovekovnoj Srbiji tek čeka svog istraživača, nekog iz mlađe generacije naših istoričara. Cinjenica je, međutim, da je pred najezdom Turaka samo Srbija u dva maha pokušala da stane na put turskoj invaziji, nisu to pokušali ni Bugari, ni Vizantinci – ito u bitkama na Marici i na Kosovu. Jedan engleski vizantolog je tim povodom rekao da su Srbi tada bili odlučili da slavno poginu. Ali, posle toga, činjenica je da nas nema u nekim većim bitkama sa Turcima. Neki vladari su zamerali srp-

Strahovali su pogotovo vladari koji su se održavali uz pomoć strahovlade: uvek su zazirali da će neko da ih ubije, svrgne, pa su preduzimali velike represalije prema neistomišljenicima, oslepljivali su čak i svoje visoke velikođostojnike

skim, što recimo, nisu učestvovali u bici kod Nikopolja, niti u bici kod Varne. Međutim, despot Đurađ Branković bio je potpisao ugovor sa sultanom i nije hteo da ga krši. U srednjem veku je, inače, zakletva vrlo ozbiljna institucija, što mi danas teško možemo da shvatimo, ı nerado i teško se kršila. Naravno, taj sporazum sa Turcima bili su sklopili i drugi vladari, ali su ga pogazili. I sultan Murat II je u bici kod Varne istakao na jedno koplje taj ugovor i upozorio protivnike da ga krše, te da će zato izgubiti bitku.Takav je bio običaj. Šta je od autentičnog vizantijskog nasleđa

· prisutno u srpskoj tradiciji od srednjeg veka do

danas?

- Srbija je pripadala tzv. Vizantijskom komonveltu, tzv. zajednici naroda čija se kultura odvijala pod uticajem vizantijske. Međutim, u srpskoj srednjovekovnoj kulturi postojala Je zapadna komponenta koja se ponekad malo previđa. Imamo i taj diskontinuitet od nekoliko vekova, kada nema srpske države. Malo se toga sačuvalo iz vizantijskog nasleđa u svetovnoj sferi, a mnogo više u crkvi. S tim što Je

Nenpotnehna lisenofohija

– Naše društvo je u poslednje vreme postalo ksenofobično, vrlo podozrivo gledamo na Zapad. Ima u svemu što se događalo prošle godine, možda i onog što nam pomalo daje za pravo, ali, je to antizapadno raspoloženje nepotrebno. I preteruje se u tome. Ta ksenofobija je loša i neumesna, postavljanje suprotnosti sveti. mi prosto ne stoji, nismo mi tako veliki i bitan 'narod. Biti mali narod takođe nema u sebi nika· kve loše konotacije. ·

Strah od hazarskog sindroma, od toga da će Srbi nestati, možda? __

– Demografska kretanja daju za pravo da se o tome brine. Ali, osim Albanaca, svi evropski naro„di imaju takvu stagnaciju demograisku. Više zabrinjava to što se nama i geografija malo smanjila.

Postoji li na Zapadu strah od Istoka?

– Zapad se nekad bojao Rusije i komunizma, ali, danas, bar je takvo moje iskustvo, kad je, recimo, reč o Americi, prosto, njihove intelektualce, pa i najveći.deo populacije, ne interesuje ni Evropa, oni su prosto, dovoljni sami sebi. A njihova vlada, naravno, vodi politiku kakvu vodi.

ZANTOLOG, O STRAHOVIMA I ZEBNJI NA BALKANU

ipaprbemyonıi

fer iii

Sada se u Hagu pravi muzej evropske | civilizacije, alt, | počinje se od | Karla Velikog, dakle, | preskače se i ignoriše taj · rani vizantijski period, što je pogrešno, Jer zapadnoevropska civilizacija je velika,

ali, nije sramota

priznati da se u Jednoj epohi ona oslanjala | na Vizantiju |

MILOŠ PERIĆ

ta crkva imala ogromnu ulogu, jer je u vremenima kad nije bilo države, okupljala srpski korpus.

Danas ta tradicija, čak i ako se poslužim jednom paralelom, citatom ruskog vizantologa, koji kaže da »buktinje vizantijske duhovnosti Još nisu zglasle, i u današnje vreme one nastavljaju da obasjavaju horizont svetske civilizacije«, ipak predstavlja nešto što se ne vidi neposredno.

Sta u današnjem smislu pridev »vizantijski« znači, kada se primenjuje na Zapadu?

– Već su ljudi renesanse, koji su bili zadivljeni antikom, sa potcenjivanjem gledali na srednji vek kao na period mračnjaštva, učmalosti, prevrata... Onda su to mišljenje nastavili francuski prosvetitelji i ostali, sve do marksista. Danas su naučnici opovrgli te predrasude, Ali predrasude dugo žive. Tako da su te floskule, danas na Zapadu, proizvod pogrešne predstave o Vizantiji kao orijentalnoj despotiji, te da zato njene kulturne naslednice, pravoslavne, kao Srbija, Rusija, Bugarska, ne mogu imati demokratiju jer su navikle da imaju takve despotije, što je nešto posve neutemeljeno, što ne stoji. Naveo bih jedan karakterističan primer: sada se, recimo, u Hagu,

pravi muzej evropske civilizacije, ali, počinje se od Karla Velikog, dakle, preskače se i ignoriše taj rani vizantijski period, što je po meni pogrešno, jer Zapadnoevropska civilizacija je velika civilizacija, ali, nije sramota priznati da se u jednoj epohi ona oslanjala na tekovine vizantijske civilizacije. To je nešto što ozbiljni naučnici na Zapadu znaju i ne poriču.

U čemu je glavni antagonizam između Vizantije i Zapada?

– On ima ishodište u religioznom rascepu, ali, iskustva krstaških ratova su takođe bila nepovoljna, jer su oni na pohodima po tlu Vizantije vršili razne ružne stvari, ubijanja, pustošenja, S druge strane, i Vizantinci su njih napadali, tako da slika nije tako crno-bela. Kada je Zapad shvatio da je vojnički jači, počela je da se javlja ideja da se nešto uradi na istoku, da se izvede četvrti krstaški rat i rušenje Vizantije. Taj rascep je bio toliko veliki da posle toga, vizantijski narod i crkva nisu VIše bili u stanju da ih prihvate, čak su govorili da je bolje i Turci da dođu, nego Zapad.

Osim straha, šta još smatrate dominantnom karakteristikom života na prostoru Vizantije i oko nje?

– Na osnovu izvora koji su naučnicima na raspolaganju, otvaraju se nove teme za proučavanje, o tome kako se živelo, šta se jelo, kakve su cene bile. Ja i moj kolega Dušan Korač sada smo krenuli da proučavamo jednu veliku temu, pod naslovom »Vizantijski pisci i brojke«, tJ. kakav je odnos vizantijskih ljudi prema brojevima. Zašto su recimo, neki brojevi, kad je reč o bitkama ili drugim dogasđajima, preuveličani, o njihovoj magičnoj dimenziji, nije slučajno što neki pisac piše svoju istoriju u osam ili četiri knjige. I niz drugih stvari. Dakle, danas je inače težište na istoriji koja nije događajna. A posebno pomodarstvo ı tema koja se danas veoma proučava na Zapadu je žena u srednjem veku. U tom pravcu su i kod nas pojedini istraživači izučavali ulogu Žena u srednjem veku u Srbiji. Ita proučavanja malo menjaju sliku. Jer, u srednjovekovnoj Vizantiji i Srbiji bilo je žena koje su imale veliku ulogu, posebno žene vladara, na vođenje spoljne politike. Recimo, carica Jelena, Dušanova supruga, imala je takav uticaj, onda, sultanija Mara, Jelena Anžujska, supruga Uroša I. ] ta tema čeka svog istraživača.

Vesna Roganović