Danas

petak, 30. jun 2000.

d proleća 1941, Hitler je mo| rao da dođe u pomoć svom saJes Italiji, koja je trpela poraze od male ali odlučne grčke vojske. U aprilu on je morao takođe da interveniše u Jugoslaviji gde je vlada naklonjena Nemačkoj bila smenjena probritanskim vojnim udarom. U obe ove zemlje su postojale slabe ali iskusne komunističke partije jer su dugi niz gOdina bile u ilegali zbog diktatorskih režima StoJadinovića ı Metaksasa. Posle poraza, Jugoslavija je podeljena između Italijana, Bugara i Nemaca, kojima se pridodala nazovi Nezavisna Država Hrvat ska u rukama desnih ekstremista ustaša, sa Antom Pavelićem na čelu. Oni su sprovodili pravi režim aparthejda prema Srbima, koji je išao do istrebljenja uključujući i Jevreje i Cigane, kao i svaku opoziciju, što je izazvalo prilazak mnogih Hrvata pokretu otpora. Posle kapitulacije Jugoslovenske vojske 18. aprila, prvi koji su se odmetnuli u šumu bili su rojalistički oficiri, okupljeni oko pukovnika Draže Mihailovića, uskoro postavljenog za šefa Jugoslovenskog pokreta otpora, a potom za ministra Vojske kraljevske vlade u egzilu, u Londonu. Mihailović je stvorio u Srbiji vojsku sastavljenu uglavnom od Srba - četnika. Tek posle invazije SSSR-a, 22. juna 1941, jugoslovenski komunisti su

svoje strane, komunisti su sledili vojne i političke razloge. Milovan Đilas, jedan od Titovih pomoćnika, rekao Je mnogo kasnije: „Mi smo dobijali čir zbog objašnjenja seljaka zašto su se pridružili četnicima: plašili smo se, govorili su oni, da će nam spaliti kuće ı da ćemo biti izloženi drugim represijama. To pitanje Je bilo razmatrano na sastanku sa Titom 1 sledeći argument je bio iskazan: ako mi uverimo seljake da ako se pridruže okupatoru (ovde primećujemo skretanje - izmenu značenja reči između četnika - član monarhističkog pokreta otpora i 'okupator), da ćemo im mi onda spaliti kuće, možda će oni promeniti mišljenje... Najzad, Tito je presekao oštro diskusiju, odlučivši uprkos nedoumicama: 'Dobro, ı mi možemo ponekad da spalimo kuću ili celo selo. Kasnije Tito je izdavao takva naređenja - odlučnija naređenja zbog činjenice što su bila jasna. Uhijanje zanghljenika

Sa italijanskom kapitulacijom, septembra 1943. i Cerčilovom odlukom da više pomogne Titu nego Mihailoviću, a potom sa Titovim formiranjem AVNOJ-a, novembra 1943, komunisti su politički pre-

stigli svoje protivnike. Krajem .

1944 - početkom 1945, partizani su se spremili da preuzmu vlast u

Žarobljeni Slovenci odvedeni su u Sloveniju, u okolinu Kocevlja, gde ih je dvadeset do trideset hiljada pobijeno. Pobeđeni četnici nisu mogli da izbegnu partizansku osvetu: partizani ih nisu uzimali za zarobljenike - već bi ih odmah

ubijali

prihvatili ideju o borbi za oslobođenje: „oslobediti zemlju fašističkog jarma bez da odmah izazovu socijalističku revoluciju“. lako Moskva nije želela ni da izaziva Kraljevu vladu, ni da plaši saveznike, Tito se smatrao dovoljno jakim da igra svoju igru, odbijajući da se stavi pod komandu legalne vlade u egzilu. Ne zahtevajući nikakvu · posebnu etničku pripadnost prilikom vrbovanja svojih pristalica on Je bio Hrvat - smestio je svoje gerilske baze od 1942. u Bosnu.

Jugosiovenska zhnka

Postavši suparnici dva pokreta, koja su se razvijala na različitim ciljevima, sukobila su se. Sukobljen sa komunističkim zahtevima, Mihailović je odlučio da izbegava sukobe sa Nemcima i čak da se poveže sa Italijanima. Nastala Je prava zbrka, pomešali su se rat za oslobođenje i građanski rat, politička opozicija ı etnička mržnja, sve pojačano okupacijom. Brojna klanja su počinjena od svih učesnika, svako je želeo da istrebi svoJe protivnike i da nametne svoju vlast narodu.

Istoričari navode brojku malo veću od milion mrtvih za malo više od šesnaest miliona stanovnika. Ubijanje, streljanje zarobljenika, dotučeni ranjenici i svakojake represije su se bez prestanka ređale, olakšane jer je balkanska kultura zasnivana na klanovskoj opoZiciji. Međutim, postoji razlika između četničkih 1 partizanskih pokolja: četnici, koji nisu prihvatali lako centralizovanu organizaciju mnoge grupe nisu bile pod Mihailovićevom kontrolom - ubijali su stanovništvo više po etničkom kriterijumu, nego po političkom. Sa

celoj Jugoslaviji. Sa približavanjem nemačke kapitulacije, Pavelić i njegova vojska, njegovi funkcioneri, njihove porodice - ukupno više desetina hiljada osoba krenuli su put austrijske granice. Slovenačka bela garda i crnogorski četnici su im se pridružili u Blajburgu, gde su se svi predali Englezima, koji su ih potom predali Titu.

Zarobljeni Slovenci su odvedeni u Sloveniju, u okolinu Kocelvlja, gde Je dvadeset do trideset hiljada osoba pobijeno. Pobeđeni četnici nisu mogli da izbegnu partizansku osvetu: partizani ih nisu uzimali za zarobljenike - već bi ih odmah ubijali. Milovan Đilas podseća na kraj srpskih boraca bez da je smogao hrabrosti da opiše pojedinosti tog poslednjeg pohoda, koje su bile bez sumnje užasne: „Trupe Draže Mihailovića su bile potpuno uništene skoro u isto vreme sa slovenačkim. Male grupe četnika, koje su uspele da se vrate u Crnu Goru posle uništenja svedočile su o užasima. Niko nije želeo da o tome govori, čak ni oni koji su visoko uzdizali revolucionarni duh.“ Uhvaćenom Draži Mihailoviću je suđeno. Osuđen je na smrt i streljan, 17. jula 1946. Tokom suđenja, predlozi da svedoče u njegovu korist saveznički oficiri, koji su bili uz njegov štab i koji su se sa njim borili protiv Nemaca, bili su odbijeni. Posle rata, Staljin je rekao Milovanu PĐilasu, suštinu svoje filozofije: „Onaj ko drži teritoriju, nameće Joj svoj socijalni režim. Agresivan antinemački nacionalizam, naravno, delimično razumljiv zbog neposredne prošlosti ı represije nacističke Nemačke

e Broj žrtava blizu sto miliona (Kina 65 miliona, SSSR – 20 miliona, Sevema Koreja ı Kambodža – po 2 miliona, Avganistan – 1,5 milion, Istočna Evropa – milion)

e Knjiga koja je prodata u više od 800.000 primeraka (250.000 u Italiji, 200.000 u Francuskoj, 150.000 u Nemačkoj), koja je izazvala žestoke sporove – bilo je i premji sudom, pa umalo i tuče na javnom mestu – ne otvara samo problem komunističkog totalitarizma već i svakog totalitarizma.

e Stefan Kiztoa, direktor u Francuskom nacionalnom centru za naučna istraživanja i jedan od autora knjige, ekskluzivno za Danas:

„Jugoslovenska kriza Je komunistička

kriza. Raspad započinje raspadom

Saveza komunista Jugoslavije. Neki

Jjudi to ne razumeju. A ne može se

živeti u kući sa Ješom u ormanu. Leš

smrdi. U neko doba treba otvoriti orman 1 izvaditi ga. Mrtvac se mora pokopati.“

Priredio i preveo Zoran M. Cvijić

Je gušio i značajno doprineo da se ograniči demokratsko ponašanje nekih država. Nasilje Je postala svakodnevica pri izmeštanju mili-

ona osoba nemačke nacionalne”

manjine, koja je prisutna u tim oblastima ponekad još od XIII veka: 6,3 miliona Nemaca je moralo da napusti svoje domove u oblastima koje je Poljska povratila; 2,9 miliona je proterano iz Cehoslovačke, 200.000 iz Mađarske, više od 100.000 iz Jugoslavije... Brojke ne mogu da opišu pojedinačne drame; muškarci, vojnici su bili najčešće u zarobljeničkim logorima, žene, deca i stari su morali da napuste svoje kuće, stanove, trgovine, radionice ili farme. Preseljenju „ozvaničenom“ ı prihvaćenom od saveznika u leto 1945. prethodilo je, u pojedinim krajevima, „divlje preseljenje“; a razulareni češki nacionalisti su tokom tog lova na Nemce ubili više hiljada civila. Ppisilna nneseljenja

Komunistički monopol u vlasti je ostvaren odmah po oslobođenju u dve zemlje Istočne Evrope: u Jugoslaviji Josipa Broza, nazvanog Tito, ı u Albaniji gde je Enver Hodža osigurao za sebe vođstvo KP Albanije. U te dve zemlje oni su bili dominantni činioci u otporu nacističkom ili italijanskom. okupatoru, i uprkos spoljnim pritiscima, uračunavajući 1 Onaj iz SSSR-a, nisu prihvatali da dele vlast sa drugim snagama sem tokom vrlo kratkog perioda. Retko, tokom istorije, ustoličenju neke vlasti prethodilo je krvoproliće poput onog u Jugoslaviji (oko milion žrtava za državu sa petnaest i po miliona stanovnika). Više paralelnih građanskih, etničkih, ideoloških i religioznih ratova su prouzrokovali više žrtava nego rat protiv okupatora i represija okupatora, a Žrtve su najčešće žene, deca i stari. Taj zaista bratoubilački rat, sa genocidnim primesama, taj rat u kome se dešavalo da brat ratuje protiv svog brata, izazvao je takvo „čišćenje“ da prilikom oslobođenja u unutrašnjosti nije ostalo mnogo Dprotivnika komunističkoj vlasti, a Tito je požurio da preostale eliminiše što pre. Slično se dogodilo i u susednoj Albaniji ı to uz pomoć jugoslovenskih komunista.

- Nastavlja se

Dnevnički zapisi začeti u obliku „pisama prijatelju" posle NATO udara na Kosovu, obuhvataju vreme od jula prošle do juna ove godine: od novog poleta srpskog građanskog otpora s verom u mogućnost mir. nog raspleta do liderskog rasipanja stranač-

ke opozicije i jačanja režimske represije ko- arap ja razara oskudne rezerve demokratske energije za promene, ___U hroničarskim osvrtima na važnije događaje i njihove više ili manje uticajne domaće aktere, autor se posebno trudio da sao kako spoljne sile utiču na dramatične konfrontacije u Sriji (SRJ) i oko nje. Iz tako nastale zbirke zapisa („Pisma Lazi") Danas je sačinio izbor za ovaj feljton.

U senci

furZue

Niko ko je pri sebi ne poriče da je Srbiji (SRJ) ugrožen i sam opstanak. Uprkos tome u njoj gotovo apsolutni prioritet ima borba za vlast.

To, dabome, važi pre svega za SM ı njegov političko-lični režim koJi je, posle kosovskog deDbakla, ugroženiji nego ikad. Ali, nažalost, važi i za veći deo stranačke opozicije. Ona ostaje pocepana (svakako, programski neusklađena) i zbog starog raskoraka: njenim liderima kao da

Je važnije kako da se što pre popnu ·

na vlast nego kako da stvore uslove za demokratski preobražaj.

U senci te tužne istine, niko nema

pravo da se Iznenađuje što se ı posle kosovske, preskupo plaćene pouke, opet sve dovodi u pitanje. Ne samo uspeh sutrašnjeg protestnog mitinga u Beogradu od kojeg se očekivalo da SM istera na čistinu već i dosad najveća, možda ı poslednja šansa za beskrvnu reformu.

Ako SM, okuražen „paranjem“ opozicije , ne odluči da ga na neki način OsuUjeti, miting će, verovatno, biti održan, makar samo zato što Je prekasno da bude otkazan. Ali teško da će biti dovoljno uspešan da bi i fizički uzdrmao politički ogoljeTH TOZJIHTI. .

Nije još sve izgubljeno, naravno. Ali nade u spektakularnu političku predstavu koja bi ošamućenom'gubitniku na Kosovu zadala „odlučuJući udarac“ kao da su već usahle. Kako i ne bi. U jezgru opozicije došlo Je do osipanja koje vlastima prija kao melem na ranu.

Oba generala među opozicionim

prvacima (Vuk Obradović, šef SocI- ·

jaldemokratije ı Momčilo Penšić, osnivač Pokreta za demokratsku Srbiju) otkazali su učešće ı saradnju. Prekor da je miting preuranjen, ih da nije valjano pripremljen čuo se s više strana; preksinoć čak ı od Srbiji je ugrožen ı sam opstanak. Uprkos tome u njoj got0UO apsolutni prioritet ima borba za vlast. To važi pre svega za SML njegov političko-lični režim koji je, posle kosovskog debakla, ugroženiji nego ikad. Ali, nažalost, važi i za veći deo stranačke opozicije vrlo zaslušnog inicijatora uličnih zborovanja, čačanskog gradonačelnika, V. Ilića.

A onda je, juče u podne, dakle dva dana uoči mitinga, i šef najjače opozicione formacije (SPO), Vuk Drašković, gnevno saopštio da se

neće ni pojaviti, a da će, umesto njega, šef gradske vlade u Beogra-

18. avgust 1999. |.

Je nadležni javni tužilac juče naložio tamošnjoj policiji da prikupi podatke o 1zJavi Vesne Pešić na zboru u Vršcu da bi u borbi protiv aktuelne vlasti mogao da „radi ı rumunski metod, |. ako bude bilo potrebno“. Zasad nije |-

_ opozicije prikazao kao „nastavak |”

Ja što jače prepala i u strahu sve du- | -

blje cepala?

vajkada bliska. Otud i pitanje bez |-

bija, ı vlast ı opozicija?

istine du (Krunić) „izložiti stavove naše | stranke“. Nazdravlje! Kakva opozi- | cija, takvo i jedinstvo...

OPhrabrena ponavljanjem inače | hronične nesloge u opoziciji, vlast | koristi priliku da još brutalnije pri- |. preti svakome ko kojoj se suprotstavi. lustracije radi da spomenemo | nekoliko svežih primera:

-Bogoljub Arsenijević, valjevski | slikar ı radikalni kritičar SM režima, Juče Je u Beogradu posetio generala | M. Perišića. Kad Je izašao ız Periši- |ćeve kancelarije, smotali su ga „radnici“ beogradskog SUP-a ı toliko | premlatili da a su lekari kon| statovali i prelom donje viliGC__ - U Pančevu ||

Valjevski slikar i radik. kritičar SM režima prebijen od strane policije: Bogoljub Arsenijević |

Jasno da li Je ta najava iz Pančeva samo povećano Zastrašivanje ili 1 priprema za krivično gonjenje...

- U neobuzdanom raspirivanju hajke protiv opozicije kao „terori- |. stičke organizacije“ koju plaćaju i usmeravaju SAD i druge sile anti | | srpske zavere, predsednik JUL:a, || | Ljubiša Ristić juče Je otišao najda- |lje. Koristeći svoje pozorišno reto- | ričko umeće on Je sutrašnji miting |-

bombardovanja“ izaleteo sekaoda | svesno priziva i građanski rat: „Ovo |Je borba na život ı smrt!“ |

Verbalna agresija raskomoćenih |saputnika OE režima? Kam- |panja zastrašivanja da bi seopozici- | -

Možda. Ali, da li je samo to? I-|među očajanja i nasilja veza Je od-

govora: kuda ide ova i ovakva S-| __

Nastavlja se| .