Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

Треба признати да је Скерлић учинио несумњиву услугу Историји Српске Књижевности кад нам је рад Војислава Илића приказао и са једне мало или недовољно познате стране. Он је у праву кад тврди да оцену о једноме песнику треба доносити с обзиром на целокупан рад његов, а не с обзиром на једну половину или чак и један мањи део тога рада. Алп је ону праву само дотле док ствари и појаве посматра као историчар књижевности. Међутим, Недић је, као књижевни критичар, имао исто тако неоспорна права да уметнички домет једног талента и естетичку вредност једне поезије пени не по свима него само по најмаркантнијим и најбољим примерцима у њој. Према томе, било би неправо задржавати се у оцени Војислављеве поезије и на оним песмама које је он радио по поруџбини, за дневну потребу појединих листова, из мотива који могу бити врло оправдани и Беома добри, али који нису чисто уметничке природе, те по томе са правом књижевношћу имају само индиректне везе. Писац критичких студија „Из Новије Српске Лирике“ није, дакле, погрешио када је, говорећи о Војислављевој поезији, узео у обзир, у главном, само збирке од 1887 и 1889 године. Те збирке представљају оно што је у оетскоме раду Војислава Илића најбоље; оне су, у неку руку, антологија његове поезије. Карактеристично је да је сам песник, који је имао редак и врло

М