Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

које су ирте у природи и књижевној физиономији једнога писца битне и најмаркантније, које су најкарактеристичније за његов индивидузлитет и које га, према томе, издвајају од песника једнога времена или једне књижевности. Поезија Бојислава Илића, као и свака добра поезија уосталом, била је условљена особинама његове личности и његовог темперамента. Војислав је, у основи својој, био сентементални меланхолик. Нежно осетљив, он је врло лако примао утиске и врло лако реагирао на њих. Узто, рођен у једној угледној и честитој, али материјално необезбеђеној породици, он је већ од ране младости био из ложен свима суровостимаи недаћама у животу. Он је те недаће тешко подносио, и сасвим је разумљиво што му је прва младост, која је увек драга, али је брзо прошлост, изгледала једино лепа и достојна љубави и одушевљења. Тако је он, ма да је млад и умро, још много раније, као човек од двадесет и неколико година, већ певао најрадије о тој прошлости која у перспективи успомена добија нарочито тужан и леп сјај. Његова љубав према личној прошлости проширила се брзо у љубав према прошлости уопште. У истини, кадгод је био инспирисан мотивима из прошлости, његови стихови добијају нарочиту мекоту, мелодичност и сугестивност. Није случајност да је он на чело своје

Јн велике збирке, коју је сам уредио, ставио на

УШ