Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

извео да Војислав није погрешио кад је рог изобиља сматрао за атрибут богиње Церере. Али, упркос свега, професор Зима је сматрао да је Војислав Илић велики грешник што се усудио да пева о старим Римљанима и Грцима, и ако није свршио класичну гимназију, а још мање је имао ауторитет професора латинског и грчког језика. ИМ стари професор у блажено, гордости и комичној пози завршава свој реферат, речима : „Написао сам зато да сазнају живиј који можда не знају, што с те стране не ваља у његовим песмама, и да виде што бива, кад ко без довољнога знања класичних језика(!) помиње штогод што се тиче старих Грка и Римљана“. Данас, хвала богу, јасно видимо да без довољнога знања класичних језика бива добра поезија, а са тим знањем често не бива ни довољно писмен реферат о једном делу.

Далеко од тих филолошких зановетања, Војислав Илић је осећао стари свет, као и сваку лепу прошлост, и имао ванредних способности да то осећање, преко једне усавршене уметничке форме, пренесе и на своје читаоце.

Као што је осећао поезију своје прошлости, и поезију Старога и Средњег Века, он је осећао и поезију обичног, свакодневног живота свога времена, и зато је у његовом делу и један број песама са чисто реалистичким „штимунгом“. Треба се сетити његове Зимске Идиле, или Обућара и његовог сина, па видети колико

ХУ

5" _