Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

ПАСТИР

"Тихано се нојца на земљипу свија

Па лагано живо копреном увија.

Свуд је тихо, немо, ко у светом храму, "Само месец бледи осијава таму.

Ко кандило бледо пред Господом света, Тако трепти светлост са чела му бледа...

А далеко тамо, где се гора диже, Окићена пвећем, плавом небу ближе; Где заносно славуј о љубави збори; Где поточић тихо жубори, жубори, Сневајући рајске чари и милину, Загледо се пастир у даљну даљину.

И занесен поглед хитро му се креће, Час у небо оде, час на пвеће слеће; Сад се губи, тоне у сумрачак плави, Сад се опет лако међ овцама јави.

ИМ блудећи тако на језеро паде,

Па по њему — јаде! — ко закован стаде:

У језеру плавом чудна мома плива, Какву болна душа у заносу снива Небрежљиво плови, распустила косе, Занесели нек' их таласићи носе!

А таласић сваки једном жељом жуди, „Да јој срећан падне на мирисне груди!