Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

Још прни гавран облеће само, И бршљан чува сад.

А тамо доле, кроз тучне равни, Лелуја лахор благ

Ковиље густо, што кити собом Прошлости спомен драг.

Усеве плодне, злаћено класје, Природе љупке дар, Копита коњска сатире редом, И ждере плам и жар.

И он се стресе. На хладну стену Капаше врео зној —

И ђени Српства подиже к небу Очајни поглед свој.

А с плавог неба, кроз танки вео, Звездица трепти ред;

И као круна поноћи неме, Сијаше месец блед.

П, Векови тавни пролазе, јуре, За часом стреми час И дух се трже, јер у сну зачу Божански, свети глас:

„Прошло је доба самртних мука, И светли свиће дан,

К- АИ и - _ |

||

===

оте =