Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

Ра

– Е |

(С очију твојих копрена пашће, И с њоме мрачни сан.

Гле, тавна ноћ се за гору краде, (Осставља бели свет,

И бистра роса крепосном влагом Увели поји цвет.

На сјајни зреник слобода свија Пурпурни венац свој,

И звучним гласом из сна те буди: Устани, сине мој!“ —

И дух се трже. У мутној магли Трепери чудни глас;

И он је гледо смућеним оком Невиђен, бајни крас:

Руине старе дедовских двора Обасјб месец блед,

Ту робље стоји погнуте главе, И гуслар, стар и сед.

Са звучних струна ромори песма Ко лахор, свеж и благ,

И он је слушб надежде миле,

И гледо спомен драг.

А с плавог неба, кроз танки вео, Звездипа трепти ред,

41