Delo

Д Е .1 0 91 и уведе ФонограФичАо ппсање. Али тада још епје бнло ушнју за тај глас ; а образовани п школовани бугарскп раднпци стајаху на са свпм другом гледпшту, другојаче иопмаху н потребе књпжевностп н начине, како да се задовоље. Тако после Пајспја сви којп ппшу до педесетих годнна нашега века, нсто тако и граматнчарп бугарскога језпка нду за Пајспјем, мање плн впше блнзу му стојећи. Еао спомена вредан покушај да се V ту разноликост тежања н поступања у пнсању уведе какав год ред, може се спомепутп оглед НеОФПта Рнлскога, којп нздаде 1835. год. једну бугарску граматику за школу у Габрову, која би тада основана, као претеча многима, што ће бпти основане последњих десетпна годнна трудом н заузпмањем родољубаца бугарских. — НеоФпт је нзмеђу ппсменог књпжевног језпка п нзмеђу народнога говора уочпо велнке разлпке,. пстакао као нензоставно потребно унетп у употребу члан, заменитн падеже црквенс-словенскога предлозима с пменима; што се тпче гласова он зпа неодређени самоглас њ (љ). Међу тпм нп њему ннсу умакле разлнке између поједпнпх наречја, а он је у том случају за суђају прпзпвао нркв.-словенскн. У то доба тгада п рад Венелнна, једнога од псторпка ирве половине овога века, којн радо мешаху машту п псторпју, пдеалиста како их зову. Поред заслуга му за бугарску псгорпју њега увек спомињу као оснпваоца особпте бугарске ортографије, некако под утпцаје м руско-словенске, а с много обзпра на старпју употребу. Веиелпн хоће н да црпе нз пародних говора бугарскп књпжевнп језик, а правплност се одређује према том, слажу лн се ти народнп говорп нлн не слажу. Црквено-словенски даје у том случају меру, према којој се из народнпх говора може узпмати, и ако се не деси међу њима склада — на пме кад се што цз говора слаже с црквено-словепском употребом (разуме се руско-словенског одличја). Према такој логицн члан нпје пмао места у књпжев. језнку, по што се н међу бугарскпм говорнма у том јавља велика неслога. а у цркв.-слов. језику за њ се не зпа. Још се пазнло; да се у ппсању треба поглавпто држатп црквено-словенскога, рускога, а изговаратп као што бп народ говорпо. Осим Венелпна и међу Бугарнма бпло је таког правца представнпка, као зпатнпјега сиомпњу Ерстевича, којп тежп да Венелпновр трудове сведе на рационалнпју оспову: маша се п за старо и за ново, н тера тако далеко да за само и предлаже четирн знака: ђ и, м, V, али увек указујућп на значај руске употребе да се одреди употреба бугарских знаковах г, к, љ. нљ. — Све се доцппје, како настунају нови нараштаји, јавља п разноврснпх праваца да се уредп бугарска оргограФпја. Јављају се прпсталице етпмолошкога ппсања, н прнсталнце Фонетичкога, од којнх Момчплов канда жељаше ирпмеппти савете Вукове,. поћи потпуно радикалнпм нравцем, не обзнрућп се нн на које сметње. II у Бугара се развп због овакпх пптања спор у мало не као Вуков. Шта више нп тако одличнн научницп, као што је М. Дрннов, пе могоше пзвестп све, а да не остане неодлучностп, неправплностп, колебања, а све за то што се ннкада нпје имао један карактеран народнп говор, којн бп иослужпо за ортографску реФорму, већ се помпшљало п на све говоре