Delo

92 Д Е I 0 бугарске, и на традпционалне одвошаје, п на књпжевнп језпк, какав се развнјао под разноврснпм утпцајнма, п одвајао од народнога — постајао Гезик бугарске „пнтелпгенције“, како о љему самн Бугарн веле. II. Да видпмо, како је извршпла ортограФСку реФорму споменута компсија* Њој је пре свега потребно бпло одредптн, докле ће се простпратп њенн реФорматорскп планови — да ли и на ортограФпју п па књшкевни језпк плп само па прву. II комиспја у свом пзвенггају, и оба реФерента, Мп летпћ и Теодоров, у пропратним чланцнма траже у науцп п у научним разлозпма потврду својим реФорматорскпм мерама. Шта внше пптаље о реФормн желе потиуно осамитп, као чнсто практнчно, школско п научно. иа желе да реторма п олакша, оргограФСке невоље, п да буде поступна, н да буде без пкаке црте партапчночтп. Милетпч, расправљајућп о етнмолошком п Фонетпчком (ФонограФпчком) пнсању, налазн доста разлога за Фопетпчко, алн и таких, који казују да се савршенство. потпуна одређеност — т. ј. така азбука која бп бнла гласовна ФотограФпја — не може достпгнути А с овакчм свакпдашњпм писањем. огранпченнм, увек наступа случај да пзостане пза говора, јер се језнк што се тиче гласова, због разноврсппх чпннлаиа, мења брже, него што се мења ппсање, 'Јако да увек морају наступптп веће разлпке, које кваре установљену једнолпкост у ортограФпјп. Ако се хоће постојанства у оргограФнјп п једноликости њене, мора се некако удесптп, да. п сама буде сталнпја, правплна, да се не креће за сваким покретом, којн допре пз пароднога говора. Ако је могућно сложити етпмолошко и Фонетпчко начело, чннп му се, да се у ортограФпјп и може добпти жељена иравплност п једнолпкост. ОртограФпја тако стојп н блнзу народном пзговору п нма више сталностп прп тпотребп, пма внше педагошке н практпчне вредностп. Шга внше промена у овом смислу за бугарскп ннје тако тешка п неудесна, по што нема толико традицнја, нпти је тако учвршћена навнка, о којој се впше говорн и у нзвештају п код.реФераната. ./ћакше је неке промепе нзвести, систематпзовати разлпчне раздружене начпне употребе, јер и ако у употреби владају разноврсне струје, оне ннсу јаке, ннје се међу њнма нп једна толпко пстакла, да је над другпма добпла некога претежја. РеФорматорн знају, да н бугарскп као сваки другп језпк има говора, да разлпке међу њима владају толпко, да се онн јасно разликују, а да се то не би одазвало н на књпжев. нзговору и језцку, пустплн се на вољу једпом илп другом. У овој прилицн ваља им знатп одношаје књижевпога и жпвог, говорпога језпка. Милетпћ велн, да пије снасоносан иринцпп, којп хоће све говоре п паречја да унотребн и сложп, бирајућп среднну. Сад треба пазитп на књпжевнп језик, његов нзговор, н према њему удешавати ортограФнју, тако ће се н нзвестм реФОрма, одредпти правплна п трајна ортограФија. Изговор нросвећеннх људи треба да буде пзговор књнжев. језнка, мера за ортограч-нју. Садашњем књнжевном језпку није иотребно мењати основу, ипти се обраћати дналектпма, кад је већ за трп параш-