Delo

Д Е Л 0 109 • мучннх и непријатиих призора. Сорвантес је питомији, не веселији. Они којн веле да је Дон Кпхот трагична личност готово имају право Његове борбе са ветрењачама увод су ; решење је на његовој самртној постељи. Па Шеридап. Ко се, читајућн Школу клевете, од срца смеје, даје само меру своје осетљивости. Школа клевете је ноктпма писана. Што је де Сен-Виктор рекао за извесно дело Свифтово, може се готово рећи за тај комад, да човек не зна с кога краја да ухвати то најежено клупче трња и ноката. Леди Тиза, Вениамин Бакбајт, Крабтрн — имена им казују ко су и какви су. А што се тиче Гогоња, ако је вероватн његовим властитим речима, он своју комедију није ни писао да насмеје, но да расплаче. Узмпте наиослетку оног питомог Лабиша. Јесте ли читали његову комеднју Ја ? Смешна је, пријатна је, али између чинова претурате по глави оне преозбиљне макспме Ла РошФуколове о егоизму. II сви су такви; код свију ће вам пасти на памет да смех у ствари није ништа друго до грч који зубе открива, за којим пелагодност устопице пде као опоре дрождине са последњим капљицама најплеменитијег вина Док овде, код Бомаршеа, од првог тренутка заборављате на сету и на досаду, смејете се здравпм, хигиенским смехом, без капи жучи, без и једне озбиљне сузе. Весели плотуни нота и досетака заспу вас одмах од прве речи, н смех се заори, здрав и гласан, да никако више не престане. Као топал ветар веје и кроз публпку и по позорници, увија Бартола, открива црне скутове Базилове мантије, носи Розинино иисмо Алмавивп, отвара сва врата Фигару, и све прилепчивији, расте, осваја постеиено галерију по галерију, као она бујна вегетација у бајци о успаваној принцеси, што је својим чупавим, зеленпм рувом «за четврт часа” бнла тако покрила и стазе и богазе, и парк н двор,.да су се још само црни врхови могли видетп нспод те чудновате зелене мреже. Овде нису ни црне куле остале непрекриљене. «Сунчан зрак прелеће и игра се по свима личностима, остављајући у сенци само Бартола н Базила.” Ни Бартола нп Базила Упитајте се на крају комада, да лп их пе волите. Вештом, лаком руком осенчени су, али полусенком, само ради контраста. Праве сенке нема. Базнл је хуља али не несимпатичиа, неморалан на Форму Жнл Бласа, на Форму свију оних јупака шпањолског пмкарског романа, којн се у насловима и