Delo

108

д е л о

личности из највеселијег и најдуховитијег друштва у историји, из Француског друштва осамнаестога века, пустите нека им речи п нокрете пратн суицем и нлаветнилом опијена талијанска несма, опо весело оро, она нссташна, разуздана поворка сптних, лаких, насмејаних тонова, који као пнјана киша пљуште око осмејака и пољубаца Розининих, падају на љене пантљпке, на њемо весело јелече, на Алмавпвине ројте н кићанке, на скрлетно одело Фнгарово ; покупите све врсте смеха, од кристалног смеха Коломбпнипог, који само озари лице и оживи очи, до громког, грлагог смеха Ђангургуловог, којн овде открива без зуба уста Бартолова, све врсте шале, арлекинаде, ФалстаФиаде, панталонаде; нозовите на пир из те прошлости у којој је свет још умео бпти весео, онај рој златних инсеката, Арлекина, Криспина, Скаппна, Коломбину, Пулчинелу, Панталона, пспрекрштајтс пх, сукобпте их, нустите их нека још једном зазујс око ружа и кринова нод шибом духа и дахом непомућене радости, — да бисте себп преставили ону шаречу Фарандолу, коју у Севиљском Берберипу играју пред вашим очима Розина, Алмавива, Бартоло н Базпл. са оиим живим вихором Фигаром на челу. Не замериге, али ја нисам крив што би овде више но игде требало пнсати „пером умоченим у шарну дугу, по артији посутој шаренпм прахом крнла лептирових”. Требало би да човек растопи на аргију пурпур и злато, са једним зраком пролетњег сунца међу редовима, да одиста да праву слику овог јединственог комада, који свакојако није једно од оних дубоких дела која човек чита са трспетом, али је ван сваке сумње јединствеи примерак људскога духа и здраве веселости. Овако вас, по други пут, упућујем на сам комад. И упућујем вас још на Молиера, и на Сервентеса, и на Шеридана, и на Гогоља, јер желим да вам добро иадне у очи разлика између смеха у овој комедији и смеха у другим комичним делима. Смејаћете се и код тих ппсаца; смејаћете се и код Молиера. али пошто престапе смех, остаће вам горчина у души н бора па образу; {(његов је смех опор, његовојевесел.е свирепо ; у његовим лакрдијама има правих жртава као у трагедијама м У толико више у комедијама љеговим. Његов Алкест у Човекомрсцу весео је као јесењи дан. Тартиф је мучио одвратан. А уображеног болесника и његове жене сећате се као