Delo

112 Д Е Л 0 љеном од три стотине тридесет и три разнобојна парчета, са црном чувидом на лицу, са дрвенпм мачем о бедрима, натучено духом и пакошћу. Ено га где јав.ва једном домаћину, да му господар не може доћи на гозбу из тридесет п шест разлога, од којнх је првп тај, што му јо господар умр о ; где другом који га пита: «Арлекине, колпко имаш отаца?” одгевара: «Једпог само, Вцгпоге,” — одговор ће шинути као камџија — «ја сам сиромах човек. ми сиромаси само по једног имамо.” Још даше, далеко па крају, вндећете Еиидике, Даве, Гете, Парменоне, Сире, Стариксе... Поворка је огромна; типови које сам набројао, само су као залоге у књизи, које бележе главие стране у њој. Свака у безбројном низу комедија ове врсте има свога слугу Фактотума. Фнгаро дакле није нов тип, онако као ни остале личности, онако као што ни сама пнтрига није нова. Па ипак, на први п.жлед се може опазити да Бомаршеова комедија излази из реда својих друга. Прво, видели смо, својом непомућеном веселошћу. Друго, н ово је најглавније, Севиљски Берберин је цео рађен као незавнсно од ранијих система, као пзван кола. у духу који можемо назвати модерним, у духу данашњем. Овде познајемо Бомаршеа ненријатеља традиције. Бомарше није никад марно за стара правнла и старе облике. У нредговору Евгеније ратује протич класичне трагедије, у предговору Тарара против традицпаналне опере, у Мемоарима против рутпне. а свуда и увек против постојећег сгања. Кад се стари калупи, из једног или другог разлога, не могу уништити, он ће у њима обповити материју. У овом смислу треба разумети оно што га је Сент Бев назвао великим аодмладиоцем (гајеитззеиг). Стару интригу је тако оживео, дотерао, да изгледа као нова. Ситуацијама познатпм — али за ово греба имати непрестано на памети раннје комедије — додао је великн број нових, лених, веома запимљивих, или нх је нрерадио у такве; тако да су друкчије и кад су исте. То је ис/го бнло и с личностпма. А што се тиче диалога, ваља га само упоредпти са диалозима ранијих и савршенијих комедија. Место оних више но што треба коректних сгихова у тадашњим комедијама класичнога калупа, који, све два по два, као воловн у плугу, теку готово филозофскн мирпо с једног краја комада у други; место оппхпрефннпх Фраза Марпвовљевих, пудрованих и шмннкованих као и