Delo

Д Е Л 0 113 оно рафинирано друштво које нх је говорило, говорило необично фино, али за себе, између себе, далеко од другог свега који ннје умео „сецирати кончић по кончић људскога срца, ни мернти мрвице на теразијама од паучине;” место оне раскопчане, вашарске прозе Данкурове у којој сељачки говор звони уз клопотање нанула — имате живу, изворну реч, која, са својим кратким реченицама, као сигним таласима, пљуска и жубори, ни млитава ни раскалашна, ни укочена под класичном пориком, нп разуздана у алватном оделу лакрдијаша Жнла. Може бити се не бисмо преварили кад бисмо рекли да се у Бомаршеовој комедији први пут налази онај позоришни, драмскн стил, који се састоји из кратких збијених реченица, одговора, који се ударају један о другп као мачеви, звечећи и севајући. Свакој је фразп дао љену најкраћу Форму, као народ својим пословицама. Кад их једанпут чујете, тешко их је заборавпти. Огуда је велика већина и постала иословицама. Отворите Француске новинс, наћи ћете да пх сваки час наводе. Р1 то не више као цитате, но као пословице. Готово је свака духовита, или пикантна, или занимљиво, парадоксално казана. Можда је у том погледу отишло п даље но што треба. Извесно је да по који пут само нразнп прапорцц звече. иГраф: — Испунио си се, угојио. . . . Фигаро: - Шта ћете, господине граФе: сиротиња.” Шта то треба да знаш? Или: иГраф: — Откуда тп тако весела ФилозоФија ? Фигаро: Честе патње... Ја се журим да се свему смејем, да не бих морао плакати.” Ово су ударци који падају пљоштимице, не сечивом. Или и ово: «Кад се човек узме страшити мука, њега већ почиње мучити страх.” Е дабоме да! -— ако је допуштено да се тако изразим. Овде се види она страна Бомаршеова талеита, који му ни овде лепше не стоји но у животу, његова мало шеретска умешност. Је ли главно заинтересовати гледаоце ? Бомарше ће се псслужити свима средствима. Пронесите жпво човеку испред очију светао камен. он неће познати да ли је лажан или не. То Бомарше ради Његова комедија тече као бујна река, и ваља са собом и злато и несак; ви немате времена да издвајате једно од другога; а то је њему доста. Но како му драго, ни тај варак у диалогу, пи местимично грешење о прави књнжевни језик, ни намештеност неколико сцена не сметају Севилским Берберину да буде најпријатнија 8 ДЕЛО