Delo

154 Д Е Л 0 потребно било уверење и у земљи и на страни у сталност и нравилност јавннх одношаја у Србији Тешком болешћу пок. Докмћа изазвана криза износи на површину и ту неправилност: да се, уз пристанак владе, и напредњаци консултују, с једном опет значајном особииом : да се не може знати како њихова консултација гласи и да она није везана само за такве моменте, него да се она има продужавати и да.ве, тако да стално траје. А од тога је требало, можда случајном грешком или невештином режисера или извршиоца, после месец дана, таман кад су посланици полазили за божић кућама, на привремени одмор, да се јави као резутат: мисија Светомира Николајевића (и баш њега!) са неким покушајем образовања — нове владе, и мисија маршала дворскога, која је добила свој јаван израз у једном подужем путу. Толико промена, за једну политичку представу, у кратком размаку времена од непуних са свим девет месеци — много је, а да се не примети нека велика нестрпљивост у старога и иначе вештога режисера. Чини се као да је и њега, као оно преклане Ристића, охрабрио онај мали домаћи раздор у радикалној странци који се почео био опажати. II ако ова слутња наша буде оправдана, онда ни ми сами нећемо моћи одрећи тој домаћој партиској размирици известан део заслуге : што је радикална странка за времена сазнала планове који се иза леђа њених и њене владе снују. Као да је та мала страначка несугласица измамила живљи рад, који је требало да иде лакшим темпом. И готово још могу доћи радикали у искушење да почешће нриређују такве омање домаће заваде и несугласице, да би се сачували од веће и горе несреће — моралнога унижења и коначнога растројства'

III Да сведемо сад ова наша разлагања у један кратак свод, п да онда из тога изведемо : шта би се имало и морало радптп па да се Србија један пут смири, и да се из ситничарске, сплеткашко-дубараџпске политике пређе на решавање круп-