Delo

266 Д Е I 0 црнога завета дотле пламен изгоре у ненео завсштача — мртву Саби-хануму. Сабн-ханума је морала лако умрети, јер је знала де ће пламсн који њену лешину претвори у пепео изгорети и Ташулу. Али је Господ ваљда хтео да Ташула, зарад својих грехова, још дуго жпви. Ташула је спаела само оно свплено рухо на себи и свој живот из пламена. * ★ * Кад сам 1891 године у Октобру месецу био у Охриду ишао сам једнога дана опом уском улпцом којом се слази ка језеру на оној страпи где је црква Св. Јовапа. Мој пријатељ, који ме је водио, указа ми уз пут једну малу, најерену кућицу. То су била управо врло ниска врата, кроз која се слазило у малу, нечисту авлију. У авлијп кућица са једним излеиљеним прозорчпћем и старим истрошеним вратима, подупртим једним пањићем. Пред кућом једна стара крушка, која већ ваљда давио и давно не роди, надигла своје суве гране више крова, у стабло ударени клинци, привезано је од стабла и крова уже и по њему неке крпице се суше. На крову чувар-кућа и модра маховина а на сучељу, горе, седи једна матора. зелена мачка и равнодушно нас иогледа кад отворисмо кагшцик. Али — Ташула није била код куће. — Зар овде. болан, живн Ташула? — Овде. — Је ли много стара ? — Сва је седа, једва одн. Биће јој ваљда иреко 80 година. — Види ли се на тој старици да је заиста била кад год тако леиа ? — Види се, Бога ми Има великс очп, дугу косу, сву седу и неко светите.1)Ско лице. — Жали ли шго је сад тако у певољи ? — Пе. II после опе несреће, кад су упалзени дворови и кад је остала без ичега, могла је красно да се уда за најбогатије бегове п паше. алп је све одбпла. Па ипак мора је ненгго болети.... — Ш га то ?