Delo

једном њиме, он се иије могао туђити живота којпм је жпвело друнггво чнјп је члан бпо п сам ; оп се, шта впше, и предметом и обрадом и облпком својпх иесама умео прпблпжити његову схватању и осећању, унетн се у његову душу. Тпме сеједпно може нротумачити огромна понуларност коју су, за врло кратко време, уснеле стећи његове иесме. Ранијим развпћем лпрске поезије Бранку је био утрвен пут у погледу обдпка; њему је остало бпло да се ослободн копвендпоналпостп, која је бпла нераздвојна свпма правцпма, што су се, нре њега, борнли и мешалн. II оп је, доиста, нрвп успео отрестн се рутине и, раскпнувшп узапе оквнре конвенциопалпостп дотадањпх нраваца књижевних, прошпритп област лпрској иоезпјн, отворпвши јој мотивпма нова п богата врела. Жнвот му је у обпљу иружао, што је претходннцима му копвенцпоиалиост ускраћивала, а у језику је народном, познавши га у вајчпстијем му облпку, у народној иоезнји, нашао што му дотадањч књнжевпи језпк ппје могао датн. У пародпој је поезији Бранко нмао ие само најбољп углед зајезпк, него н мноштво готовпх слнка п украса за песнички стил п обнље мотпва за песничко стварање Уза све то Бранко је бно одгајен срећном особпиом, којом се одлпкују само нрави иеснпцп, да са жпвим учешћем прати све што потреса душу народну а да опет за то у несмама својпм очува што је обележје његове ипднвидуалностн. II кад тргује н кад се веселп, он сс у песмама својим показује као Србип п као Брапко. Што је у њему било народнога није угушпвало што је у њему било лнчнога, ппдивидуалнога. II ако се то двоје у његовим иесмама ипје тако хармоннчкп стаиало, да бн оие могле послужити носледнпцпма му као углед у сваком погледу, опет је та црта његовнх несама толпко приметна, да се не може испугататп ш впда, кад се говори о песпичким му особпнама Њој ноглавито пма да захвали Бранко, што се, п ако даром слабији од некојих му следбеника, пстиче п данас као први наш песннк У њој је најбољп крптеријум за оцену лптерарно исторнјске вредности Бранкова невања, јер нам она нај јасније показује одношај, у коме је он био ирема својнм иретходнпцпма. н оно што је оп добра оставно у паслеђс својпм следбеннцима. Следбеницп његови, међу тнм, као данисујаспо схваталп, у чем је управо значај ноезнје Брапкове. Онн су ншлн, впше несвесно, иутем којп је он указао н прокрчпо, отступајућн са њега, кад више кад мање, поглавито за то, што је без мало свнма којп су имали дара недостајало образовапости, која бн им помогла да боље уочс н жпвље осете шта све у жпвоту може послужнти као добар мотив за лпрску иесму. У периоду за Браиком бпло је, допста, много иесппка. чнје иесме, п ако су бнле од неког утицаја па сувременпке, пису својнм творцпма могле очуватп трајан спомен п међу потомцнма Наст >ла је бнла права маипја несмом тећп бесмртност пмеиу, те је, по ономе зар да је увек внше званпх него лп пзабранпх, због тога н бнло много* внше стихотвораца него дц правпх иесника,