Delo

Д Е Л 0 У књмви има шест приповедака. То су махом „зимске приче“. Писац лови са једнпм руским „помешчиком“ у то доба о I године, кад је сва Русија покривена бескрајњом снежном копреном, под којом се губе облици, као оно под песком у афричким иустнњама; па ту ирича „помешчик“, пцјући чај, а писац, давајући пам ове приче, чува се да им боју не преиначи. Све ове приче суморне су. Ту је нрво прнповетка о торбару Фе1>и. У селпма не поштују много торбаре н л.удн хоће да нм нршпнју свако зло. Феђа је вршио свој посао верно и скромно, никад никоме ннје учинио зла, али кад би отишао, често би опазили, да је у селу чега нестало, отуда су га омразили, деца су се бацала камењем за њим. Једном ће ноћу да изгорн један млнн ; окривише торбара, он доказа а.тбн. Сад окривнше једну сироту жену, матер двоје нејаке деце, она се лоше брани; рече, да је ону ноћ енавала код свога девера, алп тај девер није дома; суд хоће да је осуди, да је иошл.е у Саборију, да је раставп од деце. Феђо је ту, он каже, да је он учинио зло дело, њега осуде, иошл.у у Сибирију, алн деца неће бити лишена своје матере. После некога времена призна једна жена на самрти, да је она запалила млнн. Презрени Феђа жртвовао се, да се не би деца лишила матере. За тим долази прича о једном момку, који по природи евојој није особит јунак; слабо је развијен, али је срчан у прилици, безазлено и не слутећи да је такав. Затворен у твр^авн, где су опседнути изложени ужасној глатд и нарочито жеђи, он својим друговима чини услуге сваке врсте, а кад посаду позваше да се преда, у место одговора он непрпјател.има дува у своју свирајку. Један помешчик види једно јутро да је нестало свију становника са његовпх добара. Некакав пустолов, ислужени војник, наговорио их је, да ће им другде бити боље; што су имали, то иродаше буд’ за што ; пођоше за пустоловом, који их напусти на по пута, те их врућина јадно скаиа. Оваква збитнја по несрећи нису ретка у Русији. У једној приповетци из времена „крестајанства" (отроштва) видимо помешчика једног, како је опколио једно село, не допуштајући ни пилету да изиђе, онда га је запалио на четири краја, уништивши у исти мах куће, животиње и становннке. Прича о Варвари Атанасијевној није мање типска. То је једна од оних девојака, које су од својнх петнаест година амо ишде у вшие школе девојачке, међу осталим и у медепинске течаје. Оне мисле, да ће оне преустројити свет. Једне умиру на путу од нретераности, друга се }бије, таман кад је требала да добпје место, које је тражила. Варвару нослаше војски у Бугарску, њу обузе тешко разочарање код онога што оива око ње, да је једно јутро нађоше обешену. Нико не зна вели она зашто се уоијају руске девојке. Последња прича тиче се доброг једног човека, који скоро да полуди, јер еу му у једној ризници (,,гардероби“) дали женски огртач место његовога. Вогис мнслп да ће све те ствари боље иротумачитн, ако Русе нредстави као народ још у детињству. Он мисли, да су западни народи били такви у време крстоносних ратова. Додир са стањем цивидизације, до кога су народи на западу дошли полакоко и постепено, нричнио је у руском народу, упечатак као од бл.ештаће еветлости, која уједаш.ут продре у мрачан птостор, те отуда је он заслепл.ен, што га је избацило из равиотеже, отуда ннхилизам н оно душевно стање, којс нам показује пропвоетка о Вартави Атанасијевној. Било сад како му драго, голнко стоји, да је Мелхиор Богне прекрасан приноведач н да његове Нпмске ариче необично днрају.