Delo

472 Д Е Л 0 тија, мислиш, одвукоше га са цркве ; пред њпм нешто загледају два инжењера, а он пружио руку, па им нешто показује.. . ((Јест, то је била комисија, мислио је, али како су се попели ?» Стаде да загледа по крову, док озго са насипа затутњаше иутничка кола, зазвонише звонца н пројурише испод. његовог прозора. Он се трже — «Та шта, — рече у себи, — обична^ путнпчка кола... II то са друге стране За тим поћута : — «А што сам баш помислио са друге стране... зар се ја чега бојим ? Ах, да, јес’ богме.,.” II ту му се опет као стеже нешто у грудима, као кад. се човек сети нечега врло неповољног. Навуче му се облак на очи и он се намршти : — ((Боже, шта ово ја чиним ?”... И сад под старост!... ТТТто ће ми то ? Шта ми недостаје овде?...” Ту се окрете и погледа по соби. Све, са чим је прожпвео читаве десетпне годнна, са чим је проводио радост и весеље, болест и тугу, све што се сажпвело са њим, што је постало саставнн и нераздвојни део његовог живота, његовог бића : и онај накривљени сто, са преломљеном ногом, са дебелим с.лојем прашине, са десетином великих, иреплетених томова Физике и математике, са оним самоделним физичким справицама, око којих се сам тако дуго и ревносно трудио... и онај велики днвит на њему, којн је био црњи и одвратнији од душе свакога ђавола, у коме су нашле гроб силне муве и комарци .. и она једина дрвена столица, и кревет његов тај најдрагоценији залог његове златне слободе, сведок најсрећније и најбурније младости... све му то дође на очи, и осетп тежак сумор. нека магловита туга ггоче да му се вије око срца, око груди, поче да га дави свега... Јегао је онако обучен у кревет. Нред њим је чкиљила димљива лампа и бацала неку плашљпву светлост на суморне и суре зидове његове собе. И како је нераван пла.мен горео и дрхтао, тако су и зидовп били час осветљенн, а час су се њихали п трепетали у некој покретној полутамн, која је усам-