Delo

476 Д Е Л 0 них кућа, или треперење велнке тополе, која се, као горостас, по малко њмхала пред школском кућом Трше га пз тог заноса врисак детињи. Одмах до њега сгановао је неки судија са породицом. И, ето, дете се пробудило и надало врпсак. Чуо се плашљив глас мајчин, који је утншавао малог плачљивка, али без успеха. Најзад се зачу. крупан људски глас : то се он сам пробудио и псује. Ко зна кога : жену или дете ?... — Ето, дошао човек да се одмори после мучна посла, да отпочине, па му преседа. Бадава, онет овако боље : сам сн госа и кадија, шго не волиш да трпиш — не мораш— Е јес’ мислио је даље, али се и теби спрема такав колач ! II ко зна, како ће ти битц ? Никад је нисам ни чуо ни видео н од један пут, због њене спољашпости, решавам се лако да јој жртвујем све оно, са чим сам се тако сродио, да не могу, без многих својих навика, задовољно живети. Наиђе на њега нека плашња. он се узвера, уједе се за усну и прошапта : — 0, Боже, шта да се радн ?... Тамо у „трбоњиној пивници« чујаше се свирка и галама ; он беше готов да пође у то весеље, али не могаше да остави ово саморано размишљање, које му је, ако икад, оно сад, у очп тако важног дана, врло нужно Он је и до сад размишљао о тим стварима, а како да не мисли сад, кад је већ на прагу важннх догађаја ?... Алн ето, осим плашње, ништа му не иде у главу, не може ни једна мисао сад да му дође. Напао га неки немир, нека нлашња, коју ни сам не може да разуме. Рука му необпчпо дршће, једва држи у њој цигару. Да би олакшао души, коју ненрестано тиштаху нека тешка ссећања, навали да пушп... Куљају и колутају се густи димови, као малп облацн, пред његовим прозорем, у који су ударили зраци месечеви, те му кроз густи дим дуванскп на лице иадају, дајућп му облик неког Фантастичног духа у облацима... Час за часом избпја, а ои још стоји п пушп... Најзад поче да осећа. како читава река туге поче да јури у њему п да га плавп свега Поплава је шнла постепено н полако, алп је обузимала сваки делић његов, сваки мускул н, како му