Delo

страшна нок 477' со чинило, н саму срж коштану... Зби.ва је осеђао неку малаксалост и затуп.кеност у свему телу, алп је за то душа била тако опажжива, тако напрегнута, да се и најмањи покрет осећајни одзивао у њој великим болом... Попдави га свега сумор и досада, а мпслн му се на једаред разведрнше и навалпше чптавим потоком једна за другом... Беху то јасне алн тужне мисли: — II шта могу ја њој датн ?... Она хоће да живи, хоће да нађе одзив у мени на свакп откуцај свога ватреног срца, хоће без сумње море .Бубавп... А ја? .. ја сам преживела грађа, ја сам дрво, које је црв све нзбушпо те се, кад удари бура о њега, крха и из њега нспада прах .. Осим озбињне топле наклоности и највеће оданостн ја јој не могу ништа внше дати, а то је мало. II тада настаје оно, што се често у тнм приликама дешава: расејаност, која се брзо претвара у незадовољство... Жива душа, топло срце, тражи хране за себе, тражи љубавп, насладе, и кад то не нађе, онда се у њој постепено ствара мржња према ономе, који га је тако оковао. заробио... и настају бурне сцеие, отрован жпвот, пропаст куће .. Не, никада ја нећу себе дотле довести .. Било је време, мишљаше он даље. ал шта ћу кад се нисам њиме користио ! — Као страховнта олуја пројури мн младост н не ударн ни на какву препреку, не заустави се, док не изломи мене самог. Бпо сам створен и за љубав и за живот, али се тај врели пламен угаси, и на том месту, где су буктале огњене страсти, остала је шака врела пепела, којим се титра животни поветарац, те кад-кад распири неку неутуљену жншчнцу н ја мислим : ето ватре, живота. љубави . ал поветарац стане, и око жпшчпце се нахвата пу'ор... пепео.. Прошло је све !... Али сутра, шта ћемо сутра ? !... И зар баш нн каквог пзласка нема?... Небо почпње да се мења. Не може се рећп да је впдније, алп нека млечна. јаснчја боја узима све већп мах. II звезде су малко блеђе. На једном месту шкрнпнуше врата. Мало после запева нетао ; њбга прпхватпше другп п отсже се позната паланчанска јутарња песма. .