Delo

502

д е д о

*1 -

било ништа друго до питање о заштити отоманске царевнне од Руеије. Енглески државници свп без разлике стајали су на становишту лорда Четама: да је одржање независности Турске царевине неопходна потреба за Енглоску. Кнез Метерних је, осуђујућн отворено освајачку политику ЈоеиФа II, изјавњнвао да Аустрији никакве територијалне тековине не би могле дати накнаду за штете које би претрпела, кад бн допустила, да се повреди територијална целокупност Турске. Па и сами Луј XVIII, једва тек рестаурисани краљ Фрапцуски, писао је у својим чувеним упутствима, датим Францескоме пуномоћнику на Конгресу: «Отоманска Порта није узела удела у последњем европском рату, али је она европска сила, чији је оистанак иотребан одржању европске равнотеже. Било би с тога, дакле, корисно гарантовати њезин опстанак.м1) Знајући за оваква расподожења, руска је дипломацпја ^ решила да Источно Питање не износи пред Конгрес, и да гштање о извршењу Букурешкога уговора остави за бол>е ирилике. И кад су кнез Метерних и лорд Каслри (Са^Иегеаоћј узели са своје стране иницијативу, да се конгреским одлукама осигура равнотежа европска и на Балканскоме Полуострву тиме, што ће се целокупност Отоманске царевине сгавити ибд гаранцију евроиску: Русија је употребила сва средства, да стане на пут свакој дискусији о томе предмету. Најпре је цар Александар изјавлшвао да је незгодно о томе дискуствовати, све док се не би расправили разноврсни још нерешеии сиорови руско-турски. Затим је, да би сузбио Енглеску, он са своје стране затражио да Конгрес решава и о колонијалном питању. Најзад повратак Наполеонов са Елбе, који је поново удружпо Европу противу Француско, скпнуо је и ово питање, као и многе друге спорове, са дневнога реда.2) V)V) Види Инструкдије Луја XVIII својој амбаеади—од еептембра 18М год. СошГе (I’ Ап§е1)ег§, Соп&гез (1е ЛЧеппе еГ 1ез ГгаНез (1е 1815, сн. I стр. 224. -) Кад се има на уму ово неповереп.е Конгреса према Русијн у погледу Нсточпога Питам.а. ласно је рааумети, аашто су сни напорн срнске депутације, да ааиптересује Конгрес аа нраведну стнар ериску, остали без нкаква ресултата. Нити у Лктнма Конгреским које је публпковао Клубер, нити у абирди докумената која се односе на уговоре Нариеке од год. 1814. п 1815. н на Бечки Конгрес, коју је иублнковао гроч> д’ Ан-