Delo

ГОРАК X Л Е В — СЛИКА Најпосле стигох у село. Овај дивни пут у месецу, кад сунце највише пече, умори ме и у колима. Па ипак, кад сгигох до механе, ја се лено и лагано скидам с кола, навлаш дуго отресам прашину, која је већ пробила и кроз одело, н чекам да ме неко позове, да ме, као што се каже, «ирихвати с кола.” Пут, којим сам дошао, губи се у равници, и, негде врло далеко, видим гусге млазеве прашине, осветљене гго крајевима, кроз које сигурно ггродиру кака кола, као и моја, и носе ваљда кога, који се тог тренутка гушн од жеге и прашине, као и ja мало пре. А прашине је било до колена ! КаФеџија, Цинцарин, округлог лица гг ггодсгрижених проседих бркова, приђе да се рукујемо. На њему старо и прл>аво одело, око ггојаса припасао кецељу, која хвата до испод колена, и на ногама скореле и гломазне кондуре, које му лупкају око стоггала, као љуска око језгре. Он узе оберучке моје ствари, загледа после и сам у кола, па пође механи. Све су ове механе крај пута и сва села, сви су онп једно* лики. Још из далека се виде бели стубови, ретко где са свнм очувани, уз које су горе ирипега ластавичја гнезда ; па онда велики прозори оковани гвожђем и са црно обојеним ћерчивом ; па дугачки, масни и непокривени астали ; по неки паљ уз врата, на коме се сече месо, и увек пун мува; и најпосле познати задах од пића Све је то једна општа слика