Delo

14 Д Е Л 0 не гледа да.не од пута и брзо се губи у мале и узане сеоске сокачиће. Мехаиа почиње да дише. Већ се чује лупа стакала, разни гласовм и кроз све монотоно клопарање механџиних кондура. Попа се навалио на столицу н у пола гласа, више за се, пева : 11од оном гором зеленом ! Кад засија светлост са оног прозора, што нам је био с леђа, учите.Б се трже, нротрља и очи и чело и рече, да сам га једва чуо : само још овај испит ! . . . Попа нас је позвао на вечеру. Учитељу се то учини врло пеобично, тако, да се опет збуни. Само заусти : ((Шта ће то бити”.. . али не каза све, и обећа да ће доћи. Вечерали смо под малим виновим хладњаком у поповој баштн, а служила нас је попадија. На њеном гаравом лицу и кад нам што донесе и кад од нас пође, сјаји увек весео, срећан осмех. Попу одскочише прса од расположења. Он диже и но иети пут чашу вина и наздрави. — Ову прву у наше здравље и добро виђење ! . . . Пиј! Пиј, онако старински, ево овако. Погледај ! — и он изврте нразну чашу над тањиром. —Дед', ко зна, кад ће нам се други иут сукобити путови ! И вино ми мирише на младе дане ! . . . Учитељу, не одбијај ! Угледај се само на мене. Ти знаш ону старинску: Мало нас је, ал' смо људи! Па сад ? — Он га просто нагера да испије своју чашу. — Тако, мој соколе ! Учигељу се намршти лице и он кроз зубе рече : «Ја сам лак на пићу.” Неколико је било таких чаша и свака је била «прва за помози Боже . ..”, док попа сам не осети, да je тром ; већ не палива вино у чаше, но се завалио на столицу, метнуо руке на колено и гледа смешећи се у нас. Учитељ утону у рамепа, лице му дође искривљено и затвореније но иначе н тако згурен п погнуте главе, поче од једном да говорн, као да га је ко навио па пустио да говори. Говорио је непрекидно, нити је назио да ли га ко слуша н не слуша. Испрва знам да је хтео да каже нешто о жпвоту у опште, о неком «смислу у некпм стваримам и да он о томе често мисли али, иосле тога, никад не хчоже да се сети, шта је управо мислио.