Delo

0 Т Р У С У 105 трусове, а у северној и средњој Евроии, у источном делу Северне Америке и другим некпм крајевима трусови су врло ретки. Вулканска нас теорпја овде са свим издаје, јер бн по њој, с тога што у чнтавим овим областпма нема нигде вулкана, треб?ло, баш обратно, да су трусови врло честп п врло јаки. Истн је случај и са оиом другом теоријом : откуда то, да се само у нзвесннм областима (у крајевпма честих потреса) тако рећи свакп час стварају п обурвавају велпке подземне пећпне, а у помеиутим и то грдним просгоријама врло ретко или скоро никада, кад је и овде такво зем.Бпште, да се могу створити подземне шуиљине, и кад ових на много места збпл.а н нма?! Са свим, дакле, природно намеће нам се мисао : да ли оваквн трусови. који нз долазе услед локалнпх обурвавања подзсмних пећина нити од вулкапских ерупција, не стоје у прпсној вези с нарочитом геолошком прпродом самога дотпчног зем.впшта ? На решењу овог питања први је отпочео радптн већ поменутн чувени бечки геолог Едуард Сис (Eđuard Suess). Проучавајући впше годипа трусове у аустријској провинцији Доњој Аустрпјп н у јужној Италијн запазио је, да се у појаву трусова може ухватитп стална правилност, т. ј. да они нису неправилно распоређепи, него вазда везани за пзвесне липпјс, око које се редовно групишу главне зоне свих иојединих потреса. Ове линије, које се на карти са свим поуздано могу одредити, назвао је он трусне линије (Bebenlinien). Утврдившм ово дошао је С и с j даљем току својих студија до врло пнтересиог закључка, да се трусне линије по правилу подударају с тако званим дислокацијоним линијама или раселннама, т. ј са оннм линијама, дуж којих је терен препукао, па се једна страна његова или обе сннзиле или у страну помериле. ‘) *)*) Оваквих линија има врло много у корн земл.иној, п могу се са свнм поуздано констатоватн. Ироучавајући некн терен геолог на нр. ухватп, да темел. љегов чпни велнка и дебела серија слојева од тако званпх кристаластих шкриљаца (— стене, као што се ви1,ају на многнм железничким усецима око Јагоднне, Сталаћа п у врањском округу); преко ових слојева долази рецимо око 200 м дебела серија слојепа од црвеног пешчара (као што се виЈ,а на нр на Моралији, нзме^у Ниша н Беле Паланке), н најзад озго се налале рецимо опет у дебљини од 200 м. наслаганн слојевн кречњака (— стене, од које се пече креч). Кад сад геолог, идући једном нзвесном лпнпјом, запази, да се кречњаци на једној странп налазе много ниже но на другој, рецимо чак барабар с њеннм темељем, онда је једннн закључак, да се она прва страна снизпла, н то — како смо у оиом замншљсном случају узели — око иекнх 400 м. Кад бнсмо сад на овој међи лзме1)у поменуте две стране предузели какво дубље раскопавање, или бнсмо случајно