Delo

Л У К II Н Ђ Е Р А 31 ПРИЧА 113 СЕОСКОГ ЖИВОТА По во.би нашој, и ја и мој комшпја Лука имађасмо по једну кућу и по једну жену. Тако исто имао сам ја покућанства и стоке, а имао је и он. Е, а ја имађах лепшу жену, а он ружнију и дете. И ја бејах друкчије наравн. а друкчије он. Са мном буди лепо, постанем ти десна рука. Реци нешто грдно — трпећу још. Тек кад учиниш нешто, док ми не излети: Бог да прости — онда се заииши, да ми нпси ни ((Помоз7 Божем назв о. Од моје стране — од како сам, тако рачунам, па велим н од јако ћу. Па и да рекнем : хвала Богу, добро је, — а мало их je било, који су тражили боље. Истина ја и мој комшија Лука, могли смо често да будемо обручи око једне бачве. Ал која вајда опет, кад брзо зацрнп. Вели : није тако као што ти чиниш. Па то је и цвеће. Али кад га по некад понесе она његова памет — е загудн жешће од грома. Онда луде нарави до неба. Ако ћеш да исмене другога, ето га ка1 ћорав. Е, нсменуће те, док те не направи да не вредиш ни Богу ни људпма, па не знам ко да си. Не мнсли он: да ћете се ви још који пут у животу вндети. А да се свађаш с њим, не подноси образ. Да се залетиш, па да га крнеш само једа ред — опет не вреди да поганнш песницу. А да му учиннш нешто, што ће га оштетити — гре ота је. Не мо'ш с поганцем изићи на крај, па да вежеш и небо и земљу. Нема у нас једнога, а да га не зна каки је. А од мене н Јосипа Чолиног није ни он знао боље своје рачуне. И где дело III *23'