Delo

HETiE РИЗВАН METi.v Л.УДЕ 36Г) Горски вјетрнћ понухиваше тихо, разносећи на своме крилу миомир шарнога цвијећа. Славуј је негдје у близини сјетно приже.вкивао, а с друге стране чуо се иоиац па и он натегао жнне, да се са славујем надмеће. А они наложили ватру, па уза њу приставили велики ибрик кахве да им се грије. те се онда иоваљали око ње на све стране. Један се налактио, па гледа у небо, други легао потрбушке, зарно нос у траву па нешто ради. Трећи се завалио наузначке па се замислио нешто крупио, а четврти се скупио покрај ватре па гурка у њу и тек по каткад — да не виде они остали — приточи себи по коју кахву . . . Док прелеће једна звијезда преко неба, затрепета и ишчезну. За њом друга Па и трећа. Онај, што је стишав о звијезде, окрену се лнјено на другу бедру па ће њпма : — Ви1)осте ли ? — Шта? — Падоше три звијезде. — Шта говориш, болан ? — Јесу валахн, ја их виђох својим очима. — Аман јараби, чије ли ће бити ? И они се замислише . . . Док и онај диже нос из траве, па онако немарно проговорн: — А, дина ми, нико правије не рече к’о Ризван. Он ако не ће шићарнти, барем не мисли ни гинути, а ми махнити к'о кад смо махнити, па потрчали к’о на варен пплав, а ко зна ђе ћемо главе оставпти. . . — То ти је права, прихвати други, дина ми, тако је! — Тако је! рече и онај крај ватре, што ћемо се ми крвити за другога, а ако је царевима до клања, нека се сами кољу, а што ћемо им ми ! — Тако је ! рекоше сви. — Па шта ћемо сад ? — Шта ? — Да се врнемо ? — Не смијеш.