Delo

366 Д Е Л 0 — А ко ће нам забранит’ ? — Паша. У то онај из траве скочи : — Нека он брани своме баби а мени неће! — Неће ни нама, рекоше остали. И за тили часак поскочише сви на ноге. Па се лагано прокрадоше и вратише се натраг . . * Пошто се Омер паша вратио из Црне Горе, паде му на памет, како га преварише оне балије, те тврдо науми, да им се освети. Тражио је начин и мислио се, те најпосле шта ће, него им пошаље нсахију”, да их свијех позове у паше на част, бива кад су тако побиједили Влахе . . . ДопГо је сахија међу њих, те им исприч о све, што му је паша казао, а они од превелике радости само гладе бркове,. бива, како ће их омастити на пашиној части . . . — Е, баш је ово прави паша, рекоше неки. — И јес' валахи, прихватише други. — Па хоћемо ли му ићи ? — Хоћемо јакако, та не зове нас од страха, већ од љубави ... И они притегнуше опанке мало по боље, па се кренуше пашп. Уз пут сврнуше Ризвану. Нашли га бијаху пред кућом, ђе теше некакав дирек. — Видиш ли, болан Ризване, како паша частн свакога ко пристаје уза њ, него кад нијеси хтјео прпје, а ти хајде сад с намакаре. — А валахи кад нијесам ишао прије, нећу ни сада. — А што, жалостан, та овђе те зове на част, овђе нећеш погинутн. — Макар, ја нећу. — Али он те зово од љубави . . . — Нити имам с њиме мржње ни љубавн . . . Они само слегоше раменима па одоше, док му из куће нзиђе мати, која je све слушала, па га одмах стаде грдити. — А несретни сине, зар ти баш нећеш међу људе, ни кад. те призивљу ?...