Delo

НАПРЕД! Монотоним, правилним корацима греде багаљон напред. Густе пахуљице снега закрчују видокруг, ноге унадају у сметове снега, згомилане по друму, очи се лепе од с-итног пња нопалог по обрвама н трепавицама, уши су чисто заглунуле од Фијука ветра, који набацује сметове пред војнике, задржавајући их тако све већма од смрти, којој убрзаним корацима иду у чељует. Укочени, смрзнути шнњел, тешко оружје и онрема немилостиво гњече згрчена рамена, но челу бије ладан зној, груди се нагло дижу н спуигхају, ноге клецају од дугог, напорног марша, али добро дисциплпноване ноге у једнаком ритму упадају у дебео снег н батаљон се приближује своме циљу.... Ветар је стао. као да увиђа да од његова милосрђа нема вајде. Батаљон нресеца сметове и иде своме циљу напред. Нема тишина завладала иросгором, коју ремети тек једва чујно шкрипање снега под монотоним, правилним корацнма батаљона, нли лет ког сптог гаврана, који сс упутпо са Псгока као гласник, да јави друговима за богагу крваву жетву. II батаљон једнако иде напред, несвссно, механично, а тренуци, минути, сати пролазе као бескрајна вечност. али ипак иролазе и багаљон је све ближе своме циљу. Кула сеоске цркве указа се на вндику, као неки црн днв у овом мору белине. Редов Стојадин се тржс, кад угледа ову познату кулу. Прса му сеисиупчише, његову видунесметашсвишеснег, нс беше му више зима, ноге му не клецаху од умора u он би полетео селу, своме селу. ... Али батаљон је корачао својим једноставним, иравилним корацима, и Стојадину се учини оно неколнко корачаја до ссла као права вечност. Поглед му тражи кућу, њему тако милу кућу, у којој покрај тонле пећи седе стари родитељн и мисле о јединцу. Али из димњака се не внди дим, а кућа му се учнни, као затрпана сметовима, и њега жацну нешто око срца, кад прођоше поред гробљанске капије.