Delo

Н А П Р Е д 371 Давно веК ннје био дома. Како се радовао повратку! II таман је рачунао да гај повратак није далеко, кад насташе бурна времена мобилизације п његов батаљон крете за границу. II право je чудо, што батаљон удари кроз село Само Ке проКи кроза њ, НеКе се ни минута задржавати, нн часка одмора неКе бити, да се војници могу видети са својима, јер се мора хитати напред. А Стојадин је тако жељан својих. У овом бурном времену све је изгубило главу и он не чу од куКе ништа, не доби писма веК два месеца. II сад је ето ту! — Сад Ке видетн и оца u мајку и њу

На нојединим вратима указују се главе радозналих еељана. Како му је мило погледати та позната лица, која њега у војннчком оделу не познају. За тнм му се поглед упија у ону белу, зидану куКу са лепом оградом од дасака. Тело му се чпсто превија напред, вреба, чека, кад Ке се на вратима појавити гарава девојачка глава, са црним очнма које сажижу. Чпсто му прође кроз живце сладак осеКај миља u чежње. Један ноглед из те две росне звезде. био би, мисли, довољан u ноуздан мелем на ране носледњих месеца, задовољење чежње, KOja га мори веК тако давно. Њен један иоглед охрабрио би га за нове патње и невоље које га чекају, и он би оснажен пошао напред. Али заман гледа напрегнутим, гладним очима целу куКу, врата нигде се не указује нико живи. Одједном, после, као да га је неко тешко ударио по целом телу, задрхта му свака жила, сваки дамар. Из куКе се зачуше веселп узвпци Са Кемана циганских свирача одјекиваху веселн звуци сватовских песама и кола. Коме је сад до сватова! Па ппак, нема сумње : газда МариК удаје данас једну кКер. Како се од једном промени лице редова Стојадина, како бледило дође на место свежа руменила, како се погури његов усправљенц с-тас. а срозаше испупчена npca. Али која ? !... Која ? !. .. Две девојке има газда Веселин МарпК, и једна — једна година је разлика између њнх. А Стаменка је квас-нла ружпцу росом својих очију, ону ружицу, коју је носио Сгојаднн за шеширом, кад је отишао нз села у комапду. Са великог, бледог чела Стојадинова лнје ладан зној, а из немирнпх прсију мучно одлегн у вис по један уздах. Само ^една реч само једна кратка речца, како би утешила његову јадну душу, како бп разбила ту горку непзвесност, како бп га нодигла, како би утишала онај кључали иакао, шго му се усадио у његово биКе^ Мозак му кида, дави га она ужасна сумња, непзвесност, усне му плаве — као да ux тресе трољетппца. Прођоше п родитељски дом. Ни знака живота.