Delo

392 Д Е Л 0 само несрећу доноснле. Оно је већ иостало иредметом за дппломатске преговоре између Србпје н Турске. и спољашња политика Србије мора га узети у своје најозбил.није старање, ai;o жели да својој земљи донесе користн. Тад њен мора да пде царским џадама, а не оннм скрпвеним иутевима и странпутнцама, које су до сада препоручивалн планови „Друштва за ексилоатисање натријотизма код народа на Балканском Полуострву". Ходење по тим нутевима само је изазивало онравдано подозрење код турскнх власти и људпма нн кривим нн дужним нунпло сконскп Куршумли-хан и солунску Камли-кулу. За то ће требати раскрститп и с многим предрасудама п упутити на њпхова нрава места све оне многе сметењаке што су сс ухватилн у коло наших лакоумних иатријота н њихових дружина. Тако само радећи н без Патријаршпја и бсз Грка, једпно се можемо надатп ус-пеху. Јер само то је једини нут којим се, на миру и пријатељскп радећи, можс стићн до успеха, корпсног н једном п другом суседу. Нс буде ли га нн тада, значи да се Србији не да културним стредствима очуватн српској заједннцп оно Сриство што се находи нза њенпх јужних граннца, н онда се, у ннтересу своје будућностп: мора латити јединог, које још остаје : оног које је свом министру прос-вете поменуо био старн Никола Христић. Питање је само да ли садашњп положај Србије донушта њеним управљачима помишљати на њ, н да лп су они с тога кадри спремити све оно што је иотребно, на да се уснех постнгне? — HACTABUTvE СЕ [I. ^АДКАНСКИ.