Delo

518 Д Е Л 0 диковања Мелентија Мпленковића, ако се онде под год. 1717. не мислп његово владичанство, од како је дошао у Сарајево. Један је од најслабијпх одељака. а може се с-лободно рећп u најслабнји, онај о старпнама. У њем нам писац пзноси оно што је рекао у Гласнику Срп. Уч. Друштва, књ. 63., разуме се, у пзводу, а то је само оппс неколнко рукописа. јер се у општинеком музеју сарајевском налазн још рукоппса, које нп он нп Косановпћ нпсу оппеалп, на пр. жптпје св. Саве, што је у музеју под бр. 18. пли онај зборнпк под бр. 22 пт.д. Па и ово што нам је оппс-ано, нпје да задоволш. Тако у Гласнпку вели за номоканон : да је „великога Формата“, овде му је велике осмпне. Коме царству сада да сс приволпмо ? У записима, који су из рукоппса бр. 8., пма разлике: у Гласнику за првп, велп се. 31. маја 1752.. овде 1. маја : за друго опет: 12., овде 22. Сем тога нештоје заппса пзостављено без икакога разлога, а у једном иогрешка је што се један мптрополпт зове Гаврпло Мплић место Михић, а н што етојп Мпх. Таспћ место Тадић. Овде онде навео је н по којп пнтат нз тпх старина транскрпбујућп : алп у том нпје са свпм дос-ледан. Шта biiihc мењао je и речп. Место цесарпца у њега је царпца, место дјавола: ђавола пт.д. Једном речп, овај одељак треба прерадптп и напоменутп пли све рукописе н старине које су у том музеју или неке, алн тада треба рећп, да се наводе само главнпје. Од других грешака иозналп смо ове : Геч шехер, који се као сталан епптет речп Сарајево додаје, хтео би да протумачп да долази „због тврђава“, што с-у подпгнуте око Сарајева (стр. 10). Нама се чпнн, да не треба лутати те тражити објашњење тој речн, када се зна, да Турци свакн већи град (не тврђаву, већ варош) зову шехер : шехер Врање, шехер Сарајево пт.д. дакле шехер Сарајево, када се преведе на срискп, не значи нп внше нп мање него само град Сарајево. Према том иншчево је тумачење непотребно. Нс бпх онако оштро судио о католицима, као што ппсац чини то говорећп о њнма. Нисам нстпна дуже с њима бно, алп оно време што иробавих у њиховој средпни, бпло је довољно да уз посматрање створим слпку о њима. Моје је гледпште, да католике босанске не треба онако иредстављати као што то чннп п писац у овој књизн (стр. 114.): што нма нак крпвнце, то не пада њнма на терет већ пропагандн са стране. II пз прошлостп сазнајемо, да су се н онп осећали као њпхова браћа нравославпн, да су се н опи служилн ћирплпцом, као п овн. свс док нм нз Рима не наредише, да се служс латннскнм језнком у преипсцп. Фрањевце-Босанце треба строго делптп од другпх католпка у Боснп. Они н данас пмају свога врховнога поглавицу у Сарајеву али не у лпцу архнбискупа Штадлера (стр. 115.) већ у лицу човека, кога они нзаберу из сврје ередине. На впше мсета, чптајућп овај рад. подсетнло ме је на пишчев завршетак чланка „Сарајева“ у „Браству“ : „Ево Сарајева, како сам га ја .впдео н познао“, j'ep п у овом новом послу наћп ћете врло мало о но-