Delo

74 Д Е Л 0 — А зар ти се ја намећем ? рече она. Ја имам момка и без тебег а коме је криво, нек' удара главом о дувар. — Зар баш тако? запита он. — 1ако. — Е. онда збогом, ама ћеш се покајати. — Макар. Он изиђе, а она му се за леђима поче смијаги. — Он мене да учи? Зар је он менп господар ? Зар ја да иођем за њега? А ко би знао, шта јс она још говорила ! * Сока је једнако гонила по своме. Ночела је и раднпм даном да носи швапске хаљине. Док једиога јутра рано, зачу се вриска њезине матере: Куку мепи кукавици сињој Куку мени н данас и вазда Кад сам јадна ово дочекала. .. Свјетина потрча тамо, да види шта је. Нађоше је јадннцу на авлиЈИ. Коса јој рашчеруиана, очи нокрвавнле,. прси јој раздрљене, па се сваки час лупа. — Шта је за Бога ? нитају неки. — Куку менн, куку менн . . . — Ама шта је ? — Нестало ми Соке. Сад се сви почеше загледати. Многи су давно слутили, да ће тако бити, па чим чуше шта је, а они се разнђоше. А неки, због старице, одоше у догану да пптају днректо]»а. Кад они тамо, а директор љутпт к’о рис. — Што сте дошлн ? запита u’. — Дошли смо, да запитамо, шга је са Соко.м ? Дпректор плану : — На зар да вам је ја чувам? Све је то ваше ! II менн је јутрос нестало канцелисга Шмида. — Несгало га? — Јесг, још од ноћас. Шмнд је био лијеп момак, сви су га зналн ; знали су чак да је вазда говорио са Соком — иа су били на чисго. А сад су дознали : за што је она обукла шванско однјело. Сви су о томе говорили, само се Стојан чпнио невјешт ... # Прођоше тако двпје годнне. Стојан се оженио, а о Сокп нпко не говорашс к’о да нпје ннкад hii жнва бнла.