Delo

II 0 Г Р Н Ј Е Ш U Л А 75Алн јој жалосна матн не могаше то тако лахко заборавити. Није шала онака брука и срамота! Тако је она увијек јадиковала п кукала: — Ко лн he ми очи заклопити ? Ко he за мном заплакати ? Док joj се не деси чудо ! Сједи она једне всчерп у соби. па сама самцата. Пред љо.м дагара пуна жераве, ге се тако грије. Кад неко куцну на врага. Старица се трже. Дигну главу, па је оиет спустп. Сад се и опет зачу куцање. Е, овога се пута није нреварила! Полако, подупирућн се о дувар, устаде она. па оде да отвори. Алн у истн час уљезе у собу икеанска прнлика, сва у прно увијена.. Баба се уплаши — Ко сн ? Она прилика открн лице. — Ја сам, мајко. — Тн ! врпсну старпца, иа у мало што се не стропошта од пзненађења. — Мајко, ја сам дошла, рече Сока. Баба окрену главу. — А што ћеш мн ? — Да будемо опет заједно. — Не требаш ми, могу ја н без тебе. Сока се чпсто запањнла. У лицу п 'иако бпјаше блиједа и исппјена, а сада још више поблпједи, па постаде право страшило. — Мајко, зар нећеш ? — Не ћу. Не ћу! — Иар ме одбијаш ? Старица је иогледа, па оиет окрену главу. — Зар да те не одбнјем, кад си ме обрукала и осрамотила. Одбила cu ноштеног младића, а иошла си за онога дошлу — па још како! Сока задрхта. — Зар баш не ћеш ? — Не ћу, рече стара. У Соки се сада страшно кухало. Пошла је, па је опет застала: иод огртачем је нешто носпла, алп је све сакривала. А сад откри и то. На грудима јој мирно снаваше мало дјетешце. — Зар ћеш н унуче одбитн ? упита она. — Унуче ? Зар и то ? врнсну оиет баба. Сока спусти дијете пред матер. — Ево га мајко,! Баба се бијаше нашла у незгоди. И она се борила сама са собом..