Delo

ИСТОЧНО 1П1ТАЊЕ 80 да не доиусте Русији примсиити одредбе ункијар-нскелескога уговора. Францеска је желела да ту опасност отклони начином који бн у исто време одговарао даљим љезиним плановима на Истоку: она је хтела да се султан и његов васал споразуму, или боље да султан примп погодбе мира, које му је победилац, Мехмед Алија. днктовао. Те погодбе биле су, да се Мехмед Алији призна наследно право над Егпитом и читавом Сиријом. II ма колико да су те погодбе биле тешке, султан је био готов да капитулира. Али Енглеска, а уз њу и Аустрија и Пруска, па н сама Русија, биле су томе одсудно противне. У немогу1»ности да се нађе каква било основа, на којој би се могли измирити п интереси Турске и суиротни пнтереси разних европских држава, кпез је Метернпх успео задобити пристанак свију великпх сила на један корак, који је привремено отклањао сваку опасност п од руско п од егниатске стране остављајући даљим накнадним преговорима, да нронађу иогодбе деФинитивног споразума. 27. јуна амбасадери нет великпх сила предали су Порти заједничку ноту, коју је реднговао аустријски канцелар и која гласи: «Потписани, према уиутствпма добивеним од својих влада, имају част известнти Високу Порту да је споразум између пег великих сила о Псточноме Питању осигуран, и да је њима ставл.ено у дужност позватп Високу Порту, да се уздржи од сваког деФпнитивног расправ оања без и.нховог суделовања н да очскује дејство њпховог интересовања за њуи. Пскључива акцнја Русије, према одредбама уикијар-искелескога уговора, била је сад већ у принцииу и пскључена овпм заједничким кораком велнких сила. И Енглеска ie могла сад већ јасно изиети пред Францеску своје смерове у погледу Египта и одлучно тражити од ње да се изјасни за споразумну акцију енглеско-Францеску или противу ње. Помоћу Францеске она је иостигла била да на супрот рускпм умишљајима у Цариграду иставп удружену снагу читаве Европе, те да тако нс допусти нн почетак извршења ункијар-пскелескога уговора Осигуран са те стране, лорд Палмерстон је тражпо да зна на чисто, шта хоће Францеска и пма ли он рачунати са њом као са номоћннцом или са протнвницом Епглеске, не страхујући сад већ више као про од њезннога непрпјатељства. 1. септембра 1839. год. он је писао енглескоме отправнику послова у Парнзу, А. X. Булверу, поверљиво писмо, у коме се налазе и овн редови : «Францези