Delo

УСТАВНА и 4РУШТВЕНО-ПОЛИТИЧКА ПИТАЊА IV. Закони. Границе њнхове важности. Повратна сила закона. Lex est, qaod popalus jubet atque constituit, Gajus, Jnst. L § 3. (свршктак) * У најважнији део своје расправе о повратној сили закона, поред самога руководнога принципа у почетку још објашњенога, Ласал нас уводи овим расматрањем: Личност може својим поступцима, једностраним или двостраним уговором, осигурати себи или другим лицима само оно и онолико, што и колико то доауштају закони који aocvoje, т. ј, личност може себи и другима само дотле и толика права осигуравати докле и колика закон као допуштена нрава признаје. Другим речима ми имамо у том случају дејствовање тако званих аисолутних, ирохибитивних или иринудних закона на раније уговоре, а опет без повреде нашега принципа о слободној вољној радњи. Сваки уговор има и мора имати иреКутну ову клаузулу: да њиме осигурано ираво само донде вреди докле -гаконодавство такво ираво у оиште као ираво иризнаје. И та клаузула се мора сматрати као израз сопствене вољне радње самих уговорних ■страиака, јер противна воља била би још одмах бесправна и ■без вредности.