Delo

УСТАВНА И ДРУШТВЕНО-ПОДИТИЧКА ПИТАЊА 415 ■ -

- -

■■ -

— ■ 1 '■ -■ - —~ - ■

■ ■. - ■ Разлог за то је прост. Једини извор права je општа, заједничка правна свет целога народа. То су утврдили још Хегел и Савињи. Неизбежна, пак, логична последица овога принципа је: да је за личност правно немогућно целине се одрећи, своју везу с њом раскинути и противно њој хтети се држати. Таква намера личности садржавала би у себи апсолутно неправо, уништавала би сам појам права. Јер овај појам је само у тој заједници, само у томе да оно што у таком тренутку чини општу правну свест вреди и за све појединце. Хтети задобијањем некога права то право утврђивати и против доцнијега облика или стања опште правне свести, који то право искључуЈе и у неправо претвара, значило би хтети одвајати се од целине, чиме се долази у противност : једним истим актом правити заједницу с општом правном свести и двајаги се од ње. Једно право стећи, па га хтети одржати и за оно време, кад га општа правна свест више као право не признаје, значи у једно исто време признавати и одрицати основ по коме се то право задобија — слагање с општом правном свести. — Јер прави и истински основ праву појединца које он стиче није у овом или оном закону, који је само израз правне свести народа, него у самом извору законском, у оној општој правној народној свести. Задобијањем једнога права не може се, дакле, никада личност отети од дејства опште правне свести. Јер задобијање права од стране личности већ претпоставља, да је за њу јавна правна свест обавезна. Личност једна, према томе, може у напред право једно уговорити и стећи само дотле докле закон то право као право признаје Ствар се ни најмање не мења тиме> што би који законодавац изречно какво праро заштитио од доцнијега законодавца, и од једнога пролазнога и временога права стварао неко вечито право, јер и тај закон само дотле може имати вредности докле и сваки други закон — докле се не укине. Личност може једно право, које закон допушта, стсћи и одржавати донде докле га законодавство као право у опште признаје, али она не може претендовати да то право за себе чува за вечита времена — и кад дођу закони који га као право