Delo

УСТАВНА. И ДРУШТВЕНО-ПОЛИТИЧКА ПИТАЊА 419 извесна права уговарати : да се нпр има известан део од плода са дотичнога земљишта, и т. д. Она је прогнала само известан начин вршења затечених права, у овом случају, нпр. десетке, кулуке и т. д. Нова нравна свест је ове терете од сад само у толико искључила, што они не могу остати више незамењиви, вечито у тој Форми. Она је, дакле, искључила само известан облик тих права, а права сама није. За то се замењивање десетака и кулука откупом, платом, јавља као накнада, јер су саме обавезе остале. Кад би се сад ту пошло даље, па се за то што таква права више не могу посгојати она хтела просто укинути, онда би било повратне силе. Докле се год из једнога правнога основа и на извесном правном објекту може и даље у опште какво право тећи, дотле личност има права задржавати то право у оном облику који нови законодавац допушта. То је тако исто прећутна клаузула свакога уговора, као год и она: да личност само дотле уговором себи или другима једно право осигурати може, докле оно у опште као право по закону постоји. И за то се са свим сагласно овоме вели у 1. члану првога декрета Француске скупштине од 4. августа 1789. године : Г assemblee nationale detruit entierement le regime feodol et decr&te que, dans les droits et devoirs tant feodaux que censuels, ееих qui tiennent a la main — morte reelle ou personelle et a la servitude personelle sont abolis sans indemnite, et tous les autres declarćs rachetable sM. Овде наглашена мисао добила је пун израз свој у декрету од 15. марта 1790., глави 3. чл. 1., где се вели: „Seront simplement rachetables et continueront d'etre payes jusqu’ au rachat effećtue tons les droits et devoirs feodaux et censuels utiles qui sont prix et la condition d’une concession piimitive de fonds”. Пошто смо тако показали да и за што прохибитивни или апсолутни закони, који неко досадашње право из правне СФере искључују, дејствују и на уговоре који цостоје не дирајући у слободу воље човекове, и према томе не дејствујући повратно, сад имамо да покажемо где је томе граница, коју не смеју прелазити ни ови закони, а да се не огреше о принцип слободне воље човекове. као критеријума за повратну снагу закона.